Нема увода, нема ничега, само линак на велику, за оне којима ова није довољна:
Дакле, шта је на слици?
Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Нема увода, нема ничега, само линак на велику, за оне којима ова није довољна:
Дакле, шта је на слици?
Upravo čitam knjigu My Cross to Bear, autobiografsku ispovest Gregga Allmana koja je objavljena 2012. godine. Moram priznati, posle oko lakta širokog sadržaja među trofejima iz oblasti rock’n’roll publicistike, ovo je možda najzanimljivija knjiga do sada (doduše, mrtva trka sa biografijom Warrena Zevona). I šta da vam kažem: uvodni pasus knjige opisuje iskustvo kliničke smrti koje je Gregg imao septembra 2011, upravo neposredno pre nego što će ispričati svoju životnu priču novinaru i rock kritičaru Alanu Lightu.
Jedini problem koji imam, a to mi se često dešava sa ovakvim štivima: ne mogu da ispustim knjigu iz ruku, odričem se spavanja i na kraju završim rastrojen u časovima kad moram da zarađujem hleb svoj nasušni.
Ali ne marim.
Velike pesme često svoje autore potisnu u drugi plan. Bonnie Dobson je, praktično, beznačajna pevačica koja se početkom šezdesetih pojavila u vreme velikog buma angažovanih pesama i zahvaljujući samo jednoj ostala upamćena u svim enciklopedijama. Posrećilo joj se da se pesma svidela nekim važnim i značajnijim ljudima, a nekada je i “čudo od jednog hita” dovoljno da se od tantijema za njega sasvim pristojno živi.
Ako do sada niste čuli za Dobsonovu, sigurno ste čuli za “Morning Dew“.
So afraid
Slip and I fall and I die
Rock’n’roll ima mnoge pojavne oblike. Ili, ako bih hteo da teram mak na konac, različite pojave koje se nazivaju tim imenom često nije moguće uvesti u isti kontekst. Najgore kolizije nastaju u tumačenju rock muzike kao umetničkog izraza i one koja je predmet šou-biznisa. Mnogi umetnici su morali da prihvate razne banalne zahteve producenata samo da bi se njihova reč mogla pružati dalje. Najzad, većina ljubitelja raznih izvođača uopšte ne zna šta se sve nalazi u pozadini objavljivanja njihovih omiljenih ploča ili pohađanja koncerata njima dragih izvođača. A te priče nisu uvek baš toliko lepe…
Nego, da mi pokrenemo muziku za danas, pa da vam objasnim natenane na šta to mislim kad kažem da postoje različite grupe istog imena.
Nije problem što se to tako dešavalo: problem je u tome što bi ona druga grupa bila žigosana među “pravim” ljubiteljima. I to je znalo da ide do razmera koje prevazilaze pametno razmišljanje.
Kontraverzne pesme su, ponekad, teško nalazile put do publike. Medijska industrija je oduvek brižljivo pazila šta će da joj se servira. No, po pravilu, čudim putevima su izlazile u javnost i nastavljale da žive, uprkos naizgled nepremostivim preprekama koje su im se postavljale sa svih strana. “Society’s Child” je jedna od onih velikih, netipičnih pesama koje će nas zauvek zvati u šezdesete.
I njenoj autorki, Janis Ian, doneti mnogo dobrog i lošeg.
Некад давно су се љубитељи фоткања делили на клинце са идејама и маторе прдоње са добром опремом. Подела је, дакако, груба и погрешна. Било је итекако клинаца са опремом коју смо могли само да сањамо а који нису ништа ваљано направили њом, и обратно, искусних вукова којима није било жао пара да имају чим да остваре те своје идеје.
Некако волим да замишљам да сам у тој другој групи, маторац који још није испробао све што му је пало на ум. Овог пута, стробо (велика).
Стробо ефекат сам први пут на својој кожи осетио 1976. у неком дискаћу у Орахову код Бачке Тополе, где сам са великим чуђењем пратио како жар цигарете увек тачно стигне следећу слику руке… хм, кад би тако нешто могло да се сфотка… Ефекат је био да не треба алкохол.
А онда је прошло четрдесетак година.
O rodnoj ravnopravnosti se toliko piše poslednjih desetak godina da mi cela priča postaje pomalo degutantna. Sveznajuća Wikipedia o njoj piše ovako: „Rodna ravnopravnost (takođe ravnopravnost polova ili jednakost polova) je načelo socijalne filozofije koje podrazumeva jednakost muškaraca, žena i osoba drugačijih rodnih identiteta u društvenom i političkom životu. Načelo rodne ravnopravnosti i nediskriminacije je jedno od temeljnih ljudskih prava.“
Nemam ništa protiv rodne jednakosti, sem što mi smeta da mi se njome neprekidno maše ispred nosa. A mnogi to danas rade.
In love pool eyes float feathers after the struggle.
The hopes burst and shot joy all through the mind
Sorrow more distant than a star
Za ovu muziku vam ne treba lenjir. Beše zamisao, onih godina kad je ova pesma nastala, da u apoteci kupite neke vesele tablete koje će vam pomoći da svoju sumnju u ispravnost sveta oko sebe utopite u šarene slike koje samo vi vidite, ali negde u tom procesu je odlučeno drugačije… Rock’n’roll je verovatno kriv što su LSD i laki opijati postali ilegalni, ma koliko da su manje škodljivi od alkohola i duvana. To je malčice bio problem, jer psihodelija je nešto što se ne da opisivati rečima…
Danas nam ostaju neke blesave pesmice, koje iz istorijske perspektive posmatramo kao naivni pokušaj tumačenja sveta kao veselog mesta. Zarazni motiv je učinio da ova pesma ostane upamćena.
Prepoznajete li tu gitaru?