Често користим три рндалице, о двема сам већ писао (она за музику и она за фотке) а трећа је на овој страни. Нанела ми је сопствени стари чланак о позамантерији градској, па сам се сетио да нисам престао да се бавим њом. Томе, у ствари, нема краја.
Јер кад почнете да је примећујете, нећете никад престати. Не само што сви ти стубови, стубићи, ограде, опшиви, ивичњаци, жардињере, бетонске кугле (оне што изигравају антитенковске препреке да вам се не би паркирали на травњак) неће нестати из видокруга ако престанете да их примећујете, него нећете ни моћи да их не приметите. Тако, например, кад сам пожелео да ухватим овај урбани дим (ко га је урбао, рука му се позлатила)…
…не да нисам могао да избегнем околну гвожђурију, него сам схватио да без ње фотка нема смисла. Јер.
Јер ти стубови и остало чине причу о том диму. Ово је Нови Београд, западни крај Гагаринове. Стубови су ту делом заради уличног светла, делом због трамваја (ипак је ово 21. век, ко зна како бисмо стигли у њега да није било трамваја). Ту су и трамвајске шине, нешто ниже, ал’ да сам ухватио и њих то не би била ова фотка, са призором од преко пута, него нека друга, са друмом и нечим иза њега. Ту је и ограда, ововековна али боље зарђала и оронула него они солитери из прошлог века. Чему ограда? Па да раја не би претрчавала шест трака и два колосека, него да се утренира да отпешачи до прелаза.
Прича о стубовима се ту завршава, јер ово је Нови Београд, то је грађено плански, нема бандера са сто каблова, нема да развлаче електричари своје, а телефонци и каблаџије своје, него је све то уредно укопано. Једна ствар ипак није планирана, да ће температуре преко лета пребацивати 40 степени. Зато нигде нема централне климе, макар једне по улазу ако не и за целу зграду. Постоје централне антене, централни интерфон, понегде чак и тунел за ђубре али климе нема – свако свога убија субашу своју качи на фасаду.
На фасаду, бар у овој једноспратници, се каче и рекламе за разне ситне фирме које ту имају дућане ћепенке, где свако ваља неку своју робу и неку своју причу. Ваљда и нешто плаћају за то, па им рекламе опстају, за разлику од јадника на најближој бандери, коме се одавно подерала до нечитљивости.
Него, дим. Од грејања сигурно није, иначе би или било тридесет димњака, или би био неки јачи за централно. И вероватно би радио на гас, па не би пола крова било гараво. Мора да… јесте, замирисао је роштиљ. Јер такви смо. Пристајемо на разне лажи, на свашта од обраног млека, на сир који није од млека, на чоколаду скоро без какаоа, на сухомеснате ствари са много воде и мање меса, на медије без садржаја, на услове некакве полуконтиненталне заједнице која се самопрогласи континенталном, на… Ма на свашта, али роштиљ мора да ради на ћумур. Ту је последња линија одбране.