Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Zaista nije lako pisati o nekome čiju je život teško rekonstruisati jer detalji su u najmanju ruku malo poznati i teško proverivi, tako da su se sva moja pretraživanja po netu pretvorila u sakupljanje mrvica i vrćenje u začaranom krugu. I da nije u pitanju zaista veliki autor koji je napisao oko 500 pesama za svoga života, snimio četiri jaka albuma i imao sve preduslove da napravi veliku karijeru, davno bih odustao.
Pa kad nije on, neću ni ja.
Замало да заборавим, ал’ ме свраћање овамо (онако као онај Јосиф из Трбушнице) подсетило. Дакле, главна ствар на том дочеку је била свирка Атомског склоништа. Које никад нисам видео уживо, ал’ никад није касно.
Било је неке галаме по новинама око ове свирке, јер је морала да иде преко оног вагона што дође одмах иза локомотиве – е, да, тендера. Само што у њему не носе угаљ него јавне набавке. Свашта, као да постоји други понуђач музике Атомског склоништа осим њих самих. Живи су и здрави, рано је за појас притоке (tribute band). Дакле:
Оно, јесу се свели на трио, ко умро ко баталио, ал’ праше и не дају се. Чак су и уобичајено рокерско спонтавање публике извели са мером а и успехом, публика је вала знала текстове напамет, а кад су други пут одсвирали “Треба имат душу”, била је и довољно гласна. Имам и нешто видеа, где се то лепо чује (Грба неће поверовати да ми је и то пало на ум, ал’ има коза рог), но нећете дочекати да ја то измонтирам и бацим на цевку, умем ја паметније да дангубим.
Има још.
