Treba znati za jadac.
Kako razmišljate o muzici koja je stvorena pre četiri decenije, pa i više, a pretekla je do današnjih dana, jednako čvrsta kao prvog dana? Recimo, da li dozvoljavate sebi da se neki čuveni albumi dragih grupa pretvore u svojevrsne spomenike kulture (pri čemu neki od njih to svakako jesu!) , čime bi postali, šta ja znam, recimo nedodirljivi, neobjašnjivi i van prava da im se ospori bilo šta? Činite li išta da sprečite idolatriju koja može nastati zbog nekritičkog tumačenja autorskog dela? Nalazite li za shodno da ipak zavirite iza zavese, možda da biste bolje razumeli proces nastajanja ili da biste uz pomoć neke informacije došli do više takve muzike? Najzad, vraćate li se tim delima kao vikend-istraživač ili pak kao slušalac željan dobrih nota?
Razlog što vas sve ovo pitam je prost: u nebrojeno mnogo prilika sam bio svedok raznih reakcija na velike albume rock’n’rolla koje mogu da se podvedu pod neke od opisanih pristupa.
Jedna od standardnih prepreka u razumevanju popularne muzike koja je nastajala pre više decenija jeste u tome da se oko nje često stvara mitska izmaglica koja sprečava objektivan pogled na uslove njenog nastajanja. Recimo, danas svi uživamo da slušamo The Dark Side of the Moon (1973) i divimo se spektakularnom rezultatu snimljene muzike; nije nikakva filozofija da je to jedno od najuspešnijih i, svakako, najznačajnijih muzičkih dela dvadesetog veka, i to u svim kategorijama muzike. A vidite, skoro niko ne razmišlja o tome da su članovi grupe Pink Floyd robovali pet meseci u studiju, počinjući sa nekoliko sirovih i ne baš artikulisanih ideja i razvijajući ih natenane dok album nije skovan. A to što su vrata tonske sobe jednom prilikom morala da budu podbočena čivilukom kako bi rukom zalepljena beskonačna petlja magnetofonske trake stigla do kotura vezanog na naslon stolice koja se nalazila u hodniku, jer baš ta dužina je bila potrebna, to danas nema veze…
Takvih primera ima koliko hoćete. Meni je naročito slasno da saznajem kako je to izgledalo kad je neko prvi nastupao sa nekom radikalnom idejom – naročito u Velikoj Britaniji, čije tržište je oduvek bilo neuporedivo probirljivije nego američko, a pritom ne i toliko bogato, tih godina, da bi se rizik svima isplatio.
Današnja pesma, “Throw Down the Sword“, zatvara epski album Argus (1972) grupe Wishbone Ash. Ovu fenomenalnu ploču smo već pominjali, a jednom smo i slušali sjajnu minijaturu “Leaf and Stream“. I rekoh tad, a ponoviću bez oklevanja, kako je reč o albumu koji svaka čestita fonoteka treba da ima – ne samo zato što je reč o magnum opusu grupe, već i zato što je ono što se na tom albumu čuje značajan delić istorije razvoja gitarističke muzike na Ostrvu.
Elem, bio je to prvi put da svet zaista obrati pažnju na paralelnu solažu dve gitare.
Ceo album Argus, a ova pesma pogotovo, jedan je od najboljih primera duplog soliranja uopšte. Međutim, malo ko danas razmišlja o tome da je Wishbone Ash prva engleska grupa koja je naveliko očijukala sa tom tehnikom, od samog početka svog rada 1970. godine.
Pre njih, u Engleskoj je zabeležen samo jedan takav slučaj, kratkotrajan i drugačiji u svojoj formi: kada su Jimmy Page i Jeff Beck delili staž u grupi The Yardbirds tokom nekoliko meseci 1966. godine, ponekad bi im se dešavalo da krenu u paralelnu solažu na svirkama, ako ih tako ponese trenutna inspiracija. Iako se takva praksa pročula, to je bilo daleko od planirane svirke, a kamoli utvrđenog stila; a forma psihodeličnog rhythm and blues prangijanja koju su Yardbirds tada upražnjavali beše suviše slobodna da bi se to moglo nazvati strukturom.
U međuvremenu, preko Bare se rodila slična ideja. Dešavalo se to u onom močvarnom pojasu američkog juga, a čovek koji je najviše doprineo praksi dualnih solaža bio je veliki Duane Allman. Kada se to tačno desilo, malo mi je teško da rekonstruišem: moguće je da je saradnja sa Bozzom Scaggsom na onom Bozzovom albumu iz 1969. bila značajan okidač u tom smeru. Da li sam u pravu ili ne, to ne znam, uglavnom ona vudu magija koja je postojala u studiju Muscle Shoals je kriva za sve (i ne samo to). Kasnije su Duanne Allman i Dickey Betts počeli redovno da upražnjavaju praksu duplih sola u The Allman Brothers Band, a za njima su to počeli da rade kurta i murta. Što ono reče Miloš, gde valja terati, valja i preterati, pa smo potonjih godina bili svedoci takvih gadosti kao što su tri paralelne solo gitare u grupi The Outlaws i povremeno čak četiri u grupi Lynyrd Skynyrd. U međuvremenu, uvažavamo bluzoidni model koji je Duane Allman ostavio svetu ne samo u matičnoj grupi, nego hajde da ne zaboravimo album Layla and Other Assorted Love Songs (1970), koji izvesno ne bi bio toliko veličanstven spomenik blues-rock muzike da nije bilo onoliko paralelnih solaža Erica Claptona i Skydoga.
No, sve je to blues, blues-rock, southern rock… Na Ostrvu je to uglavnom bilo shvatano kao neka druga muzika; oni koji su donosili takve forme u Englesku (najpre John Mayall i desetina derivata proisteklih iz Bluesbreakersa) uglavnom su se držali čistih formi u aranžmanima: po jedan instrument od svake fele je bio dovoljan. Ali, potkraj šezdesetih se rađa progresivni pogled na muziku; zemlja lagano izlazi iz siromaštva u kojem je obitavala preko dvadeset godina posle Drugog svetskog rata i broj rock bendova je postao veći nego ikad. Oni koji su imali nameru da otrgnu veći deo kolača morali su da pruže nešto što niko drugi nije imao.
Wishbone Ash nastaje u takvom okruženju u jesen 1969. godine. Legenda kaže da je Martin Turner, basista i vođa grupe Tanglewood, nakon odlaska svog brata iz grupe, na nagovor menadžera Milesa Copelanda (danas legende tog biznisa) organizovao audiciju da pronađe gitaristu i klavijaturistu za novi bend. Na audiciji nije mogao da se odluči između dvojice gitarista: Ted Turner (samo prezimenjak) i Andy Powell su pozvani na scenu da malo zajedno sviraju dok se šef ne odluči kojeg od njih dvojice će da uzme.
Šta se tog časa tačno dešavalo na sceni, to nećemo nikad saznati. Uglavnom, za Martina Turnera beše to onaj trenutak “Ej, čekaj malo…” koji je izrodio novu ideju.
Za razliku od južnjačke prangije koja je počela da talasa iz Amerike i poneke rhythm and blues grupe koja se nije stidela da imitira The Yardbirds kao što je to tad činilo pola Londona, Wishbone Ash su brzo došli do nekog sopstvenog, u tom času izrazito originalnog stila koji se mogao protumačiti kao zanimljiva progresivna mešavina hard rocka, folka i klasike. Nikada ranije se nije čula tako dobro artikulisana harmonija dve solo gitare i to je postao ključni argument rastuće popularnosti benda, naročito na živim svirkama na koje su sve češće bili pozivani.
Prvi ugovor za album je posledica drskosti. Wishbone Ash su zakazani kao predgrupa za Deep Purple. Tokom jedne tonske probe, Andy Powell je nepozvan stao uz Ritchieja Blackmorea dok je ovaj nešto fantazirao na gitari i njih dvojica su počeli spontano da sviraju zajedno. Blackmoreu se to dopalo, pa je ispratio nastup predgrupe i preporučio kasnije kompaniji MCA da ponudi grupi ugovor za ploču. Tako i bi: album prvenac je snimljen septembra 1970, a povoljno objavljen uoči Božića. Početni diskografski uspeh je dao krila grupi: drugi album Pilgrimage je objavljen septembra 1971, a treći Argus već aprila 1972. Vektor početničke sreće je trajao dugo: prvi znaci umora su se pokazali tek u vreme objavljivanja albuma Wishbone Four (maj 1973), nakon koje je usledila turneja koja je bila poslednja za Teda Turnera u bendu – kreativne razmirice su učinile svoje i on je napustio bend. Nažalost, to je bio i kraj vrhunske kreativnosti u grupi; peti album There’s the Rub (1974) je slabiji od svih prethodnika, a ono što je usledilo zanimljivo je uglavnom samo ljubiteljima sečenja dlake na četvoro (AKA tetrapilotomistima).
Ono što se posle raspada prve postave desilo sa grupom pomalo podseća na trećerazrednu tursku telenovelu u hiljadu epizoda. Gitarist i pevač Laurie Wisefield se dobro uklopio u koncept grupe, štaviše pokazao se kao odlična zamena Tedu Turneru. Međutim, kreativni i upravljački principi su potpali pod uticaj kombinatskih trendova koji su preovladali krajem sedamdesetih. Andy Powell je preuzeo upravljačku palicu nad bendom i na kraju čak izazvao izbacivanje Martina Turnera iz benda.
Šteta zbog toga, jer Wishbone Ash je uspeo da se dobro kotira i na američkom tržištu, gde su snimili zanimljive žive albume. Albumi do 1980. su bili uspešni na tržištu, grupa je bila scenska atrakcija prvog reda, a njihov uticaj na dešavanja na sceni u Engleskoj, naročito tokom ranih sedamdesetih, izrazito je velik. Ako vam išta znači, grupe Thin Lizzy i Iron Maiden otvoreno navode Wishbone Ash kao ključni stilski uticaj, da pomenem samo neke od velikih bendova čije duple solaže su i danas obavezna lektira gitarističke muzike. A gitaristički duet Powell-Turner je svojevremeno imenovan kao najbolji u istoriji rock muzike. Svaka muzička “naj” lista je manjkava po definiciji, pa se i ta tvrdnja može osporiti, ali uticaj originalnog principa koji su ta dvojica dala svetu danas je neosporan.
Rani albumi grupe Wishbone Ash su velike gromade tog stila sviranja; ja ih i danas rado slušam; po volji mi je i opušteni konceptualni pristup u sklapanju tih albuma. Daleko bilo da ništa kasnije nije vredno da se čuje; recimo, drag mi je neobični instrumentalni album Nouveau Calls (1987), čije snimanje je inicirao Miles Copeland za potrebe svoje nove izdavačke kuće, uz uslov da se okupi isključivo originalna prva postava. Eksperiment je uspeo, a ushićenje zajedničkog rada sa starom ekipom je potrajalo još neku godinu, taman da se kreiraju i snime još dva studijska albuma i izvede jedna uspešna velika turneja.
Posle dvadesetak ljudi koji su protutnjali na oko 25 studijskih i dvadesetak živih albuma pokupljenih sa ko zna koliko nastupa tokom još-malo-pa-pedeset godina staža čuvene grupe, Andy Powell i danas ostaje neumoran u nameri da cedi suvu drenovinu.