I belong on the shore
Hustlin’ nickels and dimes
‘Cause it ain’t long before it’s gone
You might as well have a good time
Moj gramofon je odavno van funkcije, nije više čak ni na svom starom mestu. Ali, ploče ne dam da se pomeraju: sve može napolje ako tako mora da bude, ali ploče će biti poslednje. Volim ponekad da pročeprkam po toj svojoj staroj, nevelikoj fonoteci od tristotinjak velikih vinila. Kao i u slučaju nekih mojih oldvejverskih saboraca, svaka ploča ima neku priču i ja ih se često setim, ne bez nostalgičnog uzdaha… Ali, bez patetike: te naše vinilne vitrine su dobar izvor priča za ove stranice i to je ovih godina jedino bitno.
Baš tako se desilo i pre dan-dva, dok sam čeprkao nešto po obližnjim fiokama: pao mi je pogled na jednu prepoznatljivu plavu riknu omota LP ploče i setio sam se albuma koji nisam slušao odavno. Pustio sam ga ponovo, onako sa merakom, na mediju koji mi je poslala tetka iz Kalinjingrada, da bih se pred kraj setio zašto toliko volim glas Davida Crosbyja i te neopisive vokalne harmonije koje je pravio sa Nashom i Stillsom.
Auh… I kao što rekoh.
Beše, dakle, 1982. godina. Krajem proleća se desilo nešto neočekivano: produkcija gramofonskih ploča Suzy se najzad odvažila da upotpuni bolno zaostali katalog licencnih muzičkih izdanja kompanije Atlantic Records i u domaće prodavnice ploča su istovremeno stigli mnogi naslovi za kojima smo dugo čeznuli, a većini nas bilo skupo da ih naručujemo iz inostranstva. Ajde-de: originalni trostruki živi album Woodstock (1970) sam već imao, kupio sam ga od druga kome su trebale pare za kupovinu Interrail karte, ali sad se pojavio i onaj drugi, dupli album sa dodatnim materijalom, popularni Woodstock 2 (1971). Neki od favorita na oba albuma su bili Crosby, Stills & Nash, u čiju muziku sam se zatreskao slušajući te dokumente sa čuvenog festivala. A pojavio se i legendarni album Déjà Vu (1970) od četvorke Crosby, Stills, Nash & Young, koji sam do tada čuo par puta baš kod onog druga od kojeg sam nešto ranije kupio Woodstock (“ovu ploču ne prodajem, pa taman da crknem od gladi”, rekao mi je jednom). Slušao sam tu muziku u slast i pitao se šta bih dalje mogao da nabavim od njih.
Vraga, nije bilo ničega više kod nas. Originalne ploče su bile preskupe za moj džep, nisam imao od koga da tražim više nego što sam već čuo i upao sam u klinč.
A onda se pojavio novi album od CSN: Daylight Again (1982) je izašao samo sa neznatnim zakašnjenjem u odnosu na originalno objavljivanje u Americi; kupio sam ga ubrzo. Sećam se kako mi je pomalo smetala ta novija produkcija, ispeglana po novom maniru koji je postao uobičajen u to vreme (stigla elektronika u studija širom sveta), ali ono najvažnije je bilo na gomili: ti čarobni glasovi kojima sam se zarazio za sva vremena.
Obožavao sam da slušam te CSN(&Y) albume od početka do kraja: u muzici koja nije bila Pink Floyd ili Led Zeppelin, ako se dobro sećam, ništa drugo tih godina nisam slušao baš tako. O svemu tome nisam znao mnogo, pogotovo ne na način kako danas volim da zaokružim muziku relevantnim informacijama: prepuštao sam se muzici i to je bilo sve. Prošle su godine dok nisam sklopio sve kockice, a konačnu sliku albuma Daylight Again sam najzad sastavio tek ovih dana, nakon tog prisećanja dok sam držao to davno kupljeno vinilno izdanje u rukama.
– * –
David Crosby, Stephen Stills, Graham Nash i Neil Young su oduvek bili čudan spoj. U muzičkom autorskom kontekstu, te sujete su se slagale kao rogovi u vreći: čas su najbolji saradnici sa besprekornim rezultatima koje ne vredi rečima opisivati, čas su ljuti rivali koji ne mogu očima jedni druge da vide. Pa ipak su opstajali decenijama: fatalistička strana prijateljstva, šta li je… Crosby i Nash su prepoznali neverovatni harmonski blend koji stvaraju kad zajedno pevaju i posle prvog slučajnog susreta u Laurel Canyonu se nisu više razdvajali. A par Stills-Young ima neshvatljivo tumbajuću istoriju “vruće-hladno” još od vremena kad je Stills doveo Younga u Buffalo Springfield, mnogo bi mi vremena trebalo da nabrojim samo ono što znam napamet. Sve te šašave kombinacije i još šašavija dešavanja su moguće objašnjenje za ozbiljnu hronološku zbrku koja vlada u tim diskografijama. Kad poželite da raščivijate kad je ko šta radio (sam, u paru sa nekim ili kao cela grupa, a možda sa nekom drugom grupom…), zatrebaju vam logaritamske tablice i tabla aspirina.
Tako se desilo da su se Stills i Nash tokom 1980. i 1981. godine povremeno sastajali i beležili ideje u kućnim studijima, sa nekom isprva ne baš jasnom idejom da nekom prilikom sačine zajednički album. Hterli su to da ovog puta urade bez Crosbyja, koji je od kraja sedamdesetih postao naročito nepouzdan saradnik, najviše pod uticajem raznih hemijskih preparata malo složenijeg sastava nego što su alkohol i THC. Najzad su ušli u produkcioni studio, okupljajući standardnu ekipu saradnika, ali pozivajući i neke prijatelje da nadomeste glas Matorog Mačka: kao vokali su angažovani Timoty B. Schmit (basista i vokal grupe Eagles, koja je baš tada prekinula rad na neodređeno vreme) i Art Garfunkel, pevač za kojeg ni danas nije jasno da li je čovek ili anđeo.
Snimanje je teklo manje-više po planu sve dok glavonje iz Atlantica nisu namirisale šta se dešava i jasno stavile do znanja da ih uopšte ne interesuje da podrže projekat koji potpisuje marketinški nejasan par Stills-Nash, nego su “prijateljski preporučili” da se u priču vrati i Crosby, pa da se to sve spakuje kako bog (tržišta) zapoveda. Da bi pojačali utisak svog zahteva, a i da bi se znalo čija je poslednja, Stills i Nash su počeli da dobijaju fakture za angažovano vreme studija kao da su neke anonimne njuške, a ne dugogodišnji prvotimci Atlantica.
Da ne bi nastao klinč, Crosby je najzad pozvan da se pridruži. Štaviše, priložio je i baladu “Delta“, koja je na kraju ispala najsvetliji trenutak na celom albumu. Dao je još jedan doprinos: izlobirao je da se snimi potpuno tuđa pesma “Might As Well Have a Good Time“, što se dešavalo izrazito retko (mogu da se setim samo četiri takve pesme: osim ove, još “Woodstock” od Joni Mitchell; “Blackbird” od Bitlsa beše favorit na koncertima, a “Everybody’s Talkin’” Freda Neila je zapravo samo naknadno objavljeni demo iz vremena prvog albuma, kad je pesma bila aktuelna zbog filma “Midnight Cowboy“). Istina, to što sam nazvao tu pesmu “potpuno tuđom” je samo figura koja precizira da nijedan član trojke (ili četvorke) CSN(&Y) nije učestvovao u kreiranju pesme; a beše još koautora u opusu grupe, tu i tamo. U suštini, reč je o pesmi bliskog saradnka, koji je uostalom i učestvovao u snimanju albuma.
– * –
Pesmu “Might As Well Have a Good Time“, koja u post-hipijevskom maniru vibrira bolom zbog izgubljenih iluzija u svetu u kojem novac ipak pretiče kao ključno merilo vrednosti, napisao je bračni par koji čine Judy Henske (tekst) i Craig Doerge (muzika). Reč je o krajnje zanimljivim osobama o kojima bi bio red da saznamo malo više.
Judy Henske se vrtela po gradovima srednjeg zapada SAD dok se nije usudila da okuša sreću na Zapadnoj obali. No, početak šezdesetih nije bio berićetan za uboge muzikante po kafeterijama: posle još malo lutanja, novu šansu, ovog puta sa većim uspehom, dobija u Grinič Vilidžu, bitničkom kvartu Njujorka, upravo u vreme kad Bob Dylan tamo postaje važno ime. Judy stiče lokalnu popularnost zbog svog karakterističnog scenskog šarma. Međutim, sve to biva kratkog daha, pa ona i njen tadašnji muž Jerry Yester ponovo pokušavaju na Zapadu. Njemu uspeva, a njoj ne: kada se Jerry pridružio grupi Lovin’ Spoonful, Judy se razvodi od njega i vraća u Njujork. Njih dvoje se sreću ponovo nekoliko godina kasnije i zajedno rade na nekoliko projekata, od kojih je zapažen jedino njihov jedini album pod imenom Rosebud (1971). Konačno se razilaze zauvek, a Judy počinje da živi sa Craigom Doergeom, za koga se udala 1973. godine i sa kojim, po mom neveštom istraživanju, živi i dan-danas.
A Craig Doerge (izgovara se benasto: “dardži“) predstavlja slučaj pred čijim referencama nije sramota da progutate knedlu ili klecnete kolenima. On je dugo važio za jednog od najcenjenijih studijskih klavirista prve lige muzičke scene Los Anđelesa. Spisak imena sa kojima je radio nije ništa manje impresivan ni značajan nego onaj koji je napravio Nicky Hopkins, njegov kolega po instrumentu i vokaciji. Biografska beleška na Craigovom matičnom sajtu veli da samo u studijskom radu za imena kao što su Crosby, Stills & Nash, Jackson Browne i James Taylor učestvuje na 23 zlatna ili platinasta albuma! A dalji spisak izvođača sa kojima je radio kotrlja se kao neka duga i teška železnička kompozicija: Linda Rondstadt, Carly Simon, The Temptations, Phoebe Snow, Bette Midler, Barbra Streisand, Willie Nelson, Frank Zappa, Simon & Garfunkel, Gene Clark, Donovan… A ima još… Craigovo prisustvo u studiju i na sceni traje već pet decenija i dostojno je poštovanja. Njegova je zasluga i to što se njegova supruga Judy Henske vratila na muzičku scenu posle 25 godina: kao producent i klavijaturist, realizovao je za nju dva autorska albuma koji su objavljeni 1999. i 2004. godine i visoko ocenjeni. Inače, Craig je objavio i jedan solo album 1973. godine. Jednu numeru sam našao na Cevki i preporučujem da je čujete; očigledno, čovek je majstor dobrih ideja, a ni glas mu nije bio za bacanje.
Upravo Craig Doerge svira klavir na albumu Daylight Again i, dakako, na svojoj pesmi koju danas slušamo. Magija nije izostala: neka sluša ko ima uši; neka čuje ko ima dušu.