Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Suština pasijansa se sa tugom i iskrenim poštovanjem oprašta od velikog glumca.
Ovo nije moguće razumeti. Nećemo ni pokušavati. Ostaje sećanje na veličanstvene uloge i misao kako je nešto od te prekinute umetničke karijere ostalo zabeleženo za one koji tek dolaze.
I say don’t you know
You say you don’t know
I say, take me out!
Do mene je pre dan-dva stigla informacija da je grupa Franz Ferdinand spremila novi album. Na štandove u prodavnicama nosača zvuka u Engleskoj, album je stavljen upravo jutros. To je probudilo neka sad već stara sećanja: pamtim kako su FF na prečac osvojili simpatije publike i kritike na britanskom ostrvu kad su se prvi put pojavili. Beše pomama u muzičkoj štampi za njima, a ja sam čvrsto verovao da je reč o nekakvoj ujdurmi: te 2004. godine, nisam mogao da verujem da se u onom metežu od konkurencije naprasno pojavio neki bend koji zaslužuje toliko hvalospevnih kritika. A onda sam najzad čuo ovu numeru, pa sam se, što ono kažu, pokrio ušima od stida.
Dakle, sve one pohvale su imale utemeljenje.
Onomad me put naneo pored nekadašnje Robne kuće. Normalno, odmah me uhvatila nostalgija za prošlim vremenima kada je ona bila današnji šoping mol u kome se moglo naći za svakog po nešto, a čarobni svet za jednog osnovca se nalazio na spratu – na povelikom štandu su se mogle kupiti gramofonske ploče. Naravno, singlice, jer je bio kraj šezdesetih, a o albumima smo mogli samo da sanjamo. Danas je taj prostor sređen po poslednjoj modi, sav je u mermeru i staklu i više nema dušu. Miris olajisanog poda je odavno izvetrio…
U zlatno doba grupe Creedence Clearwater Revival, John Fogerty je, kao niko drugi pre i posle njega, izbacivao hitove svakih par meseci. I te singlice sa njima su, nekim čudom, redovno izlazile kod nas. A onda je moj primerak, zahvaljujući dobrim ženama iz Robne kuće, završavao ispod tezge dok ne sakupim dovoljno novca da ga kupim.
Ah, kakva su to bila vremena.
Онда смо стигли и до те свирке. Публике се полако накупило. Кад смо ми пристигли, око 22:30 било је попуњено отприлике до споменика, а и ту је било места да се прође. Ово је сат касније, у 22:34, кад се већ осећало да је у публици бар степен топлије.
Оваквих фотки сам нашкљоцао десетак, јер ово је ретка прилика да се у граду види оволико људи, па се рука сама диже и шкљоца. Једино немам појма зашто сам издвојио баш ову.
(велика)
Снимио сам је кад смо решили да мало протегнемо ноге и обрнемо круг око споменика, да видимо има ли кога познатог. Срели смо типа који је некад давно радио у продавници плоча, у Шациној књижари. Издиванили се онолико, показивали слике унучића.
Али зашто баш ова фотка а не нека од преосталих десет?
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: не знам зашто баш ова”
Ne znam zašto, ali jutros mi padoše na pamet stari budilnici. A tako sam zatvorio krug asocijacija koji je doveo do današnje muzike…
Najpre sam imao jedan sat na navijanje koji me je pratio od osnovne škole do kraja studiranja; nije bio klasičnog oblika, već nekakvog modernističkog, boga pitaj kad je i kako uopšte stigao u kuću i zašto sam ga jednog dana odneo u svoju sobu i zauvek zadržao. Ko zna koliko puta mi je njegovo ZVRRRRRR izazvalo lupanje srca u rani jutarnji sat. A onda, jednog dana se nisam na vreme probudio i tako empirijski saznao da je taj budilnik otišao Bogu na istinu. Istog dana sam kupio jedan mali Insa kvarcni budilnik, od one vrste koja je pravila prodorni zvuk PIPIPIPI…PIPIPIPI… Beše to malo suptilnije od one zvonjave, ali jednako mrsko. A kada je taj sat crkao posle neverovatnih 25 godina služenja, shvatili smo da su došla neka nova vremena: već je svako nosio svoj budilnik u mobilnom telefonu…
Srećom, danas je lako moguće izabrati neki zvuk koji ne izaziva lupanje srca pri buđenju. Poput ove muzike…
Cumberland Gap je planinski prevoj gde se dodiruju granice američkih saveznih država Kentucky, Virginia i Tennessee. U sklopu je Apalačkog masiva, a koristili su ga još starosedeoci pre dolaska bledolikih. Do danas smo u više navrata pominjali da se čitav jedan podžanr Americane vezuje za ove planine, jer je muzika u kojoj moderni trubaduri traže inspiraciju duboko ukorenjena u tradiciji belaca koji su ih prvo naselili, što znači da je puna uticaja sa mesta odakle su došli.
Tradicionalni zvuk ukomponovan u moderne trendove proslavili su Gillian Welch i David Rawlings.
На тргу је већ била почела свирка… или је то још била предгрупа, ко ће га знати, план је ионако био да уђемо у Библиотеку (један од првих кафића у Србији под тим именом, а није ланац него се досетка прочула). Тамо није било где да се седне, па смо продужили.
А штета, код њих је добра музика и често се нађе и неко пиво мимо она два произвођача, ако су два. Ни Гимназијска улица више нема двадесет кафића као крајем осамдесетих (што је и саранило корзо), то се углавном прелило у главну улицу и на њу. Нашли смо Трокадеро, скоро празан.
(велика)
Атмосфера вара… овде нема ко да каже “Свирај то поново, Семе”, овде трешти турбо поп или како се већ зове тај спој до даске упрошћеног попа и већ четр-пет пута упрошћаваног турбо фолка. Очекивао сам да ће се та синтеза то спајање десити за мога вакта, ал’ није морало за овако низак ику. Изневерила асимптота, додирнула своју криву, нису севале варнице него паре, ето.
Televizija, znate i sami, predstavlja silu veću od bilo koje druge kada je reč o socijalnom, političkom i kulturnom uticaju na masu. Tako beše oduvek, a istorija nas podseća da je još Jozef Gebels, ministar propagande Trećeg Rajha, prvi prepoznao o kakvoj moći je tu zaista reč. Međutim, u današnjem metežu 100-200-300 TV programa kojima često raspolažemo, disperzija sadržaja je velika, pa se i gledaoci profilišu. Problem je, dakako, u tome što je nekadašnji “prozor u svet” vremenom postao “šaht za ubacivanje svakog smeća” (bez selekcije). Disperzija je dovela do toga da je nemoguće sprovesti kanalisanje sadržaja – da ne kažem cenzuru, mada zapravo jeste reč o tome, ali da ne širim temu u beskraj. Jer nekada se, da prostite, pazilo na to šta će gledalac iz Vičite, Mančestera, Kuznjecka i Donjih Prćilovaca moći da gleda kod kuće i kakav uticaj će to imati po kulturni razvoj i duhovno zdravlje ukućana, posebno onih mlađih.
E, tim je nazgled čudnije ono što se dešava u sledećem snimku. Ispratite ga pažljivo.
Ovi baš ne znaju da stanu, a? Da li su radile kisele bombonice, vesela zavijača ili nešto treće, ne bih da licitiram. No, ovo je beleška o nečemu neuporedivno važnijem.
