U govoru koji je održao kada je primio nagradu Polar Music Prize iz ruku kralja Švedske, Sting je iskazao misao o smislu muzike o kojoj odavno razmišlja. Kontemplacijom je došao do ideje da je tišina jedini savršeni okvir, a možda čak i jedini savršeni sadržaj muzike, pa kao takva predstavlja konačno ishodište svake ideje. A davno pre Stinga, Miles Davis je više puta priznao da njega pauze u sviranju opsedaju mnogo više nego tonovi, te da su mu tonovi potrebni samo zato da bi i drugi mogli da prepoznaju komadiće tišine o kojima on uglavnom najviše razmišlja dok svira.
Teške su to misli. Ne mogu da pružim nijednu sopstvenu misao na tu temu, ali mogu zajedno sa vama da slušam kako se peva o tišini. Taj posao ćemo prepustiti pevaču za kojeg još uvek nije pouzdano sigurno da li je čovek ili anđeo kojeg je Svevišnji poslao neverovatnom kompozitoru i u snu mu poručio “Evo ti ga, pa budite veliki duet!”…
I bi veliki duet.
Ovog časa, u pisanju me održava samo moja tradicionalna sklonost za skribomanijom. Ipak, nadjačava potreba da se pridružim onima koji su najzad razumeli stihove pesme pa zaćutali, jer ova pesma se ne peva u horu niti usamljeno: uvek u duetu. U horu ili usamljeno može samo da se sluša.
A vi ili već znate dovoljno ili ćete otići na Gugao i potražiti ono što ne znate, jer neko je već odavno pisao i o ovom duetu i o ovoj pesmi.
Najzad, zašto mučiti dan kad anđeli pevaju?
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.