San Francisco sound možda nikada ne bi ni izašao iz lokalnih okvira i proslavio američki psihodelični rock da nije bilo grupe Jefferson Airplane. Oni su među prvima postigli zapaženi uspeh i zainteresovali velike diskografske kompanije da ulože novac u tu vrstu muzike. A to nije bilo slučajno. Grupu su sačinjavali vrlo talentovani momci, a mamac za publiku je bila atraktivna pevačica Grace Slick. O tome svedoče snimci sa tri najvažnija muzička festivala iz druge polovine šezdesetih – Monterey (1967),Woodstock (1969) i Altamont (1969).
Ovaj aviončić je opako vozio, a njegovi putnici su u to doba bili negde između neba i zemlje.
No, kako se hipi pokret ugasio, a rat u Vijetnamu privodio kraju, tako je i njihov politički angažman polako gubio smisao. Rezultat tih promena u američkom društvu je prizemljio Jefferson Airplane, jer je posadi bila potrebna pauza. Umor od burnog rokerskog života bio je evidentan, a trebalo je i odmoriti telo od dugogodišnjeg konzumiranja acida i ko zna čega još.
U sedamdesete je ovo društvance uletelo puno konfuznije, pokušavajući da se održi na talasima slave kroz razne projekte, menjajući zvuk i muzičku matricu. Tako je uzleteo Jefferson Starship koji se bavio naučnofantastičnim temama i svirao neku vrstu progresivnog roka. Nije to bilo loše, ali ni išta spektakularno – u tom zabranu je bilo mnogo boljih i interesantnijih izvođača. Ukratko, više se otaljavao posao no što se osećalo uzbuđenje pri slušanju njihovih pesama.
U celom tom za grupu haotičnom periodu, Slickova se oglasila i svojim prvim solističkim albumom Manhole (1974), koji je prizivao stara dobra vremena, ali je bio suviše psihodeličan, eksperimentalan i radikalan u stavovima za tadašnju publiku, koja je već bila prešla na nešto novije. Uzgred, pronašla je novo doping sredstvo – alkohol. 1979. godine već je bila u ozbiljnim problemima. Na jednom koncertu je odbila da izađe na scenu, na šta je publika podivljala i demolirala binu i opremu. U Nemačkoj je jedne noći bila toliko pijana da je svoje vreme na bini potrošila na govore o Drugom svetskom ratu pred šokiranom publikom, a uspela je i da se pokoška sa nekima od prisutnih. Već sutradan je dobila nogu…
Nedugo potom, Grace Slick je objavila čudan album Dreams (1980) koji je teško definisati i slušati. Izbor pesama se kreće od kabaretskih, preko bogato orkestriranih, pa do rokeskih. Ni danas nisam siguran šta da mislim o albumu. Srećom, ima i svetlih trenutaka, poput današnje pesme.
“El Diablo” se lako pamti i zbog intenzivnog korišćenja akustične gitare u flamenko maniru (svira je Scott Zito). Tekst je prilično površan: kao, ona je Đavolu prodala dušu, ali je na vreme shvatila da tu nešto ne štima, pa je brže bolje odlučila da se otme i utekne iz cele priče… Bolje je ne slušati šta peva, već kako – a to je već ona odlična i upečatljiva Grace Slick kakvu znamo.
Tokom osamdesetih Jefferson Starship će se preobraziti u Starship, a Slikova će biti jedina koja je ostala da se vozi sa njim. Svirali su AOR i uboli nekoliko velikih stadionskih hitova sve dok ona nije odlučila da se penzioniše.
Bez dlake na jeziku, rekla je da je glupo svirati rock & roll posle pedesete.