Moljci

Ove godine će Ian Anderson i grupa Jethro Tull proslaviti 50 godina uspešnog rada. Ne znam kako će je obeležiti jer Anderson ima ozbiljnih problema sa glasom, a ekipa koja ga danas prati teško da je onaj Jethro Tull koji sam imao prilike da gledam na koncertu u par navrata. Daleko da je današnja postava svirački nekompetentna i da sve ono što pružaju na koncertima ne zvuči dobro, ali poslednjih desetak godina magija njihovih nastupa naprosto se izgubila.

Zbog toga je bolje da se vratimo u prošlost, kada je sve što su potpisali i izvodili bilo savršeno.

Povod za ovaj tekst je reizdanje njihovog albuma Heavy Horses (1977). Za New Shoes Edition, kako su ga nazvali, urađen je novi remiks koji je poveren Stevenu Wilsonu, koji je isto uradio i sa njihovim ranijim albumima (asistirao je Jakko Jakszyk), a ovo pakovanje je bogato sadržajem (9 bonus pesama od kojih 7 se po prvi put objavljuje) plus dva diska sa koncerata iz 1978. godine. U pitanju je zaista fantastična ponuda, imajući u vidu da su Jethro Tull u tom trenutku bili na svom kretivnom i izvođačkom vrhuncu.

U vreme dominacije punka i New Wavea, Anderson se odlučio za neuobičajen korak. Jethro Tull su snimili trilogiju albuma koji su se više oslanjali na britanski folk nego na rock. Tematski, Heavy Horses je kompletno vezan za Andersonovu opsesiju selom i ruralnim područjima koju je oduvek držao u sebi – u ovom trenutku to je, naprosto, izašlo iz njega. Sama naslovna numera, misli se na konje za rad koji su vremenom izgubili smisao postojanja nauštrb pojave traktora, predstavlja lament nad njihovom tužnom sudbinom.

Kao i uvek kada su Andersonove pesme posredi, ništa se ne odvija pravolinijski. Njegova lirika je višeznačna, zavijena je u stilske figure i dušu je dala za trošenje vremena u pokušajima slušaoca da otkrije pravo značenje. Namerno ne kažem gubljenje vremena jer se na ovaj način bolje nauči jezik koji nije maternji.

“Moths” je uvrnuta i pomalo čudna priča o moljcima (ili noćnim leptirima) koji u mraku kidišu na izvor svetlosti. Kako je cela priča smeštena u kontekst ruralnog, umesto sijalica imamo svetlost sveća, pa oni u dodiru sa njima sagorevaju. Ako malo pažljivije pogledamo stihove, moguće je da Andeson govori o tome kako je život kratak (jer insekti će nastradati pre no što sveća dogori) ili vatrenoj ljubavi koja nas može koštati života, ali je i dalje neodoljiva.

Šta god da je u pitanju, to samo Anderson pouzdano zna.