Najteže je biti čovek

Ne želim da se ovo pisanje pretvori u patetiku, ali moram da vas upozorim da ovo pisanje započinjem a da nemam rešenje. To je prilično benasta stvar, jer ja nemam običaj da započinjem pravo pisanje dok tekst nije zgotovljen u glavi.

Dugo sam kuvao ovu nameru: sad su već godine posredi. Najzad sam shvatio da se preda mnom nalazi nešto toliko veliko da moje reči tu ne mogu da pomognu. Neka zato stihovi govore sami o sebi, a šta ćete vi od svega toga čuti, videti, zamisliti ili spoznati, neka vam bude na volju, na dušu, na čast.

Meni na suze.

Ne šalim se: otkako sam prvi put čuo ovu pesmu, a bilo je to pre još malo pa četrdeset godina, uvek i bez izuzetka, osećam snažnu želju da zaplačem. U stanju sam da izazovem to u sebi čak i ako samo premotam pesmu u mislima. I mislim da ne postoji ništa drugo, osim možda jednog monologa Paje Vujisića o kojem danas neću govoriti, što može u meni da izazove taj kamen u želucu i grč u grlu.

Šta je po sredi? Ne znam, jer se ne usuđujem da analiziram. Zbog toga i toliko dugo oklevanje da o ovoj pesmi napišem par pasusa i podelim je sa vama. Zato ne znam da li je reč o veličanstvenoj interpretaciji Davorina Popovića, usuđujem se da kažem možda čak i najboljoj u karijeri. Ne znam da li je reč o besprekornoj svirci i aranžmanu, koji su na nivou kakav su, u onoj zemlji u kojoj sam se rodio, imali samo Indexi i niko više. Ili su pak posredi neobjašnjivo snažni stihovi Maka Dizdara, pesnika koji je za života grdno postradao zbog delikta jedinstvenosti i neponovljivosti. Biće, najpre, da je reč o amalgamu koji nema ime, osim ako mi ne dozvolite da imenujem album Modra rijeka (1978). To veliko muzičko delo je teško opisivati, a u tom pokušaju pero su polomili i veštiji od mene.

Pa zato, hajde da ne sapunjam neke velike reči o ovoj velikoj muzici, nego samo da vas podsetim da će se u septembru navršiti četiri decenije od objavljivanja tog albuma. Pa čisto radi folklorne vrednosti tog jubileja, na stranu i čin obeležavanja jubileja sam po sebi, ja vam iskreno preporučujem da priuštite sebi barem jedno čestito preslušavanje “Modre rijeke” ove godine, mirno i uz aktivno slušanje. A ako je ikako moguće, preslušajte album sa vinila, nema veze ako krcka. I ne pitajte me zašto, nego tokom slušanja držite u rukama omot i gledajte u tu sliku Mersada Berbera. A sve ostalo će vam doći samo.

Ako želite da stignete dalje, pronađite i pročitajte zbirku pesama “Kameni spavač”. Između ostalih smrtnih grehova kojima je sablažnjavao mediokritete svog doba, a beše to doba kad je delikt bilo kakvog samostalnog mišljenja bio jednak deliktu zlonamernog mišljenja, Mak Dizdar se volšebno zamerio književnoj javnosti zbog uspešnog pokušaja književne restauracije starobosanskog dijalekta, onog kojim su govorili bogumili u Bosni krajem 12. veka. Svetili su mu se tako što su, tobože, angažovali lektore i ispravljali mu reči. Kada je evropska književna javnost proglasila to delo jednim od najznačajnijih na kontinentu tih godina, povukli su se od direktnih napada, ali su ga suptilno dotukli metodom koje se ni Gebels ne bi postideo.

Neću da vam pomognem u potrazi za daljim informacijama: pronađite ih sami.

Ostavljam vas sa tim stihovima da potrošite onoliko vremena koliko je potrebno dok ne shvatite da oni ne govore o levoj ruci tame, već o desnoj ruci svetlosti.

– * –

Slovo o čovjeku

Prvo

Satvoren u tijelu zatvoren u koži
Sanjaš da se nebo vrati i umnoži

Zatvoren u mozak zarobljen u srce
U toj tamnoj jami vječno sanjaš sunce

Zarobljen u meso zarobljen u kosti
Prostor taj do neba

Kako da premosti?

Drugo

Zatvoren u rebra zarobljen od srebra
I kad si visokan bjelji od srebra

Satvoren u tijelu zatvoren u koži
Sanjaš da se nebo sa tom zemljom složi

Otrgnut od neba žudiš hljeba vina
Al u domu tvome

Kad će domovina?

Treće

Zatvoren u meso zarobljen u kosti
Pa će tvoje kosti tvoje meso bosti

Otrgnut od neba želiš hljeba vina
Kamena i idma samo ima svima

Od te ruke dvije tvoja jedna nije
Jedna drugu ko

Hoće da pobije?

Četvrto

Zatvoren u mozak zarobljen u srce
U toj tamnoj jami vječno zoveš sunce

Sanjaš da se nebo približi i vrati
Tijelo se kroz vlati u pijanstvu klati

U žilište slišćen zatvoren u krvi
U tom kolu bola

Potonji il’
Prvi?

Peto

U tom kolu bola ni potonji ni prvi
Igrište si strvi i ročište crvi

Zaplijenjen od tijela greb za sebe djela
Kad će tijelo samo da

Postane djelo?

– * –

Neka čita ko ima oči. Neka razume ko ima dušu.