Nema muškarčića koji se krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih nije palio na Debbie Harry i grupu Blondie. Tadašnji muzički časopisi i oni “za omladinu” bili su preplavljeni njenim fotografijama, a uspešni singlovi grupe su se vrteli na radiju i u diskaćima. S pravom, jer to su bili veliki hitovi i činilo nam se da mogu da nam dočaraju atmosferu iz legendarnog Studia 54 u New Yorku, o kome smo mogli samo da maštamo. Kao i o druga dva para dobrih nogu koja su izazivala “vlažne snove”…
Setićete se, pripadale su pevačicama grupe ABBA. 
Blondie su svoj zenit dostigli 1982. godine, a onda su, ponajviše zbog bolesti Chrisa Steina i komercijalnog neuspeha albuma The Hunter (1982) prestali sa radom. Dobro, bilo je tu i nesuglasica oko love i problema sa drogama. No, čini mi se da su, kao i mnogi drugi pre i posle njih, za relativno kratko vreme izbacili puno toga iz sebe i balon se izduvao.
Posle očajnog debitantskog albuma Koo Koo (1981), Debbie se do kraja osamdesetih pribrala i objavila (i kod nas) još dva iznenađujuće kvalitetna, Rock Bird (1986) i Def, Dumb & Blondie (1989).
U međuvremenu sam izgubio interesovanje za tu vrstu muzike, a na vest o povratku grupe nisam se ni trznuo. A onda sam čuo prošlogodišnji album Pollinator (2017), koji me je potpuno zatekao. Ne, ne radi se o nekom remek-delu koji će ostaviti veliki trag u muzici, već o pametno sklopljenom albumu koji pažljivog slušaoca podseća na to zašto su plesne pesme New Wavea bile uspešne i nikada neće biti demode. 
Za promociju albuma izabrana je pesma “Fun“, koja jasno svedoči da ovi veterani, uprkos poodmaklom dobu, u sebi imaju još vatre i pozivaju na plesni podijum. Tekst kod ovakvih pesama ionako nije bitan.
Baka Debbie (72) odavno više nije seks simbol. A u šta smo se mi pretvorili, proveravamo svakoga jutra dok peremo zube. 