Postoje naročite pesme – ili bi bilo tačnije da kažem da postoje naročite interpretacije nekih pesama – koje zahtevaju posebno mentalno stanje slušaoca kako bi se uklopile i “legle” na dušu. Ako se zateknete u nekom “protiv-stanju”, pesma će prosto proći pored vas, neće vas ni okrznuti i na kraju ne bude ništa od plemenitog trenutka koji muzika čini čoveku i koji nema ime. Možda ste došli do ovog zaključka i sami, čisto empirijski, kao što se to meni desilo ko zna koliko puta. Nemam objašnjenje za te čudne mentalne mehanizme niti pokušavam da ih prebrodim ili im doskočim: prosto, neke kombinacije raspoloženja i muzike ne rade u nekom času i ne mogu se silom prevazići.
Ako je za utehu, makar prepoznajem takva stanja, pa ne žigošem muziku zbog sopstvene krive nasađenosti. Prosto, gledam da se toj muzici vratim nekom drugom prilikom. No, muka je kad iz stotinu benastih razloga propustim da to učinim, nego nastavim dalje bez čestite pouke. Tada možda čak i godinama ostanem bez konačnog doživljaja neke veličanstvene pesme, jer ono što sam ranije čuo gurnuo sam u zaborav, sve dok se ne desi neka povoljna okolnost ponovnog susreta i konačnog pravog otkrivanja.
Tačno to mi se desilo sa današnjom pesmom.
Auh, jebote. Od ovog može da pukne srce.
Desile su se dve stvari koje su učinile da se najzad vratim ovoj veličanstvenoj interpretaciji.
Prvo, u poslednja dva-tri meseca sam počeo da menjam svoj odnos prema televiziji. Ne, nisam postao aktivni TV gledalac niti pratilac ovog ili onog programa – I may be crazy, but I’m not stupid, što reče onaj kaskader dok je stavljao zaštitnike na laktove i kolena i kacigu na glavu pre nego što će sesti na motocikl kojim će preskočiti devetnaest autobusa. Nego se desilo da sam uoči novogodišnjih praznika najzad aktivirao funkciju premotavanja TV kanala na tjuneru kablovskog provajdera, pa osim što mogu da filtriram mnogobrojne kanale, mogu i da iskoristim tu funkciju kako ne bih robovao satnici nekih emisija koje mi se učine zanimljivim, nego ih gledam kad stignem, kasno uveče i pred spavanje. Obaška, ta funkcija retroaktivnog gledanja programa je besprekorno korisna da ne propustim ništa ako baš tad ogladnim ili da još u veću slast preskačem blokove reklama, ako ih taj program ima. A to se savršeno dobro slaže sa mojom reakcijom na televiziju: u retkim prilikama kad nešto baš uhvatim da gledam, sada više ne odustajem zbog EPP nasilja.
A drugo, pre nekoliko dana – eto, već sam izgubio račun kad to tačno beše – desilo se da je neki od domaćih TV kanala emitovao dugometražni dokumentarni film novijeg datuma posvećen životu Janis Joplin. To je film Janis: Little Girl Blue (2015) autorke Amy Berg. U slast sam se odrekao spavanja da bih pogledao taj film, a zahvaljujući činjenici da može da se pogleda na Cevki (sa sve prevodom!), upućujem vas da i sami to uradite, ako već niste, pre nego što neki zilot odluči da filmu tamo nije mesto.
Elem, do samog kraja filma nisam ukapirao da njegov naslov nije samo parafraza na traumatično odrastanje Janis u nekoj industrijskoj vukojebini na obali istočnog Teksasa, njenu blistavu ali prekratku karijeru i tragičnu, jebeno preranu smrt, već i referenca na pesmu koja se može čuti baš u sekvenci filma o njenom kraju.
E, tu me je pesma, za koju sam zaboravio da dolazi sa albuma I Got Dem Ol’ Kozmic Blues Again Mama! (1969), najzad sustigla. Ustao sam iz kreveta, seo za računar, stavio Sennheisere oko glave, zagnjurio u arhivu i pustio “Little Girl Blue“. Pa još jednom. I ponovo. Pa opet. I opet…
Mislim da je bilo već svanulo kad sam najzad odlučio da na Cevki potražim i poslušam i neke druge verzije te pesme. Jer, do tih prvih zrakova zubatog sunca sam znao da pesma potiče još iz 1935. godine, kada ju je napisao veliki autorski par Richard Rodgers (muzika) i Lorenz Hart (tekst), koji su za sobom ostavili pregršt fantastičnih mjuzikala (zajedno su napisali preko 500 pesama!). A takav izvor muzike je uvek veliko iskušenje za sve izvođače kojima je stalo do pažnje.
I vala, nisam se prevario. Samo imena onih koji su otpevali “Little Girl Blue” izazivaju poštovanje i trnce iščekivanja kako bi neka od tih izvedbi mogla da zvuči: Ella Fitzgerald, Doris Day, Sarah Vaughan, Nancy Wilson, Judy Garland, Frank Sinatra, Chet Baker… Ma, ko šiša muškarce… Nina Simone, Karen Carpenter, Diana Ross… O jebote, pa gde se ovo završava… Carly Simon, Linda Ronstadt, Diana Krall…
I posle drugog ili trećeg emitovanja verzije pesme u izvedbi Diane Krall sam zastao, jer tu pesmu ne možete slušati tek tako, bez posledica. Morao sam da proverim misao: unapred sam odlučio da koji god odgovor budem otkrio iz onog što sledi, neću ga potvrđivati dok ne ponovim eksperiment kroz nekoliko dana. Tad sam opet pustio verziju od Janis Joplin, baš ovu koju sam danas sa vama podelio. I tu sam najzad pukao, mentalno i fizički potpuno isrpljen.
A onda sam sinoć ponovio, doduše vrlo skraćen, eksperiment od one noći. I potvrdio sam svoju misao o nesrećnoj Janis Joplin: ta pesma zvuči kao da je bila napisana za nju, tačnije kao da je o njoj. Sinhronicitet koji nas navodi na autobiografsku dimenziju pesme “Little Girl Blue” učinio je svoje. I zbog toga nijedna od onih verzija koje sam čuo jednom ili dvaput, ma koliko majstorska bila, nije ni blizu ovoj izvedbi. A ta lakoća pevanja…
Ne, nije to nikakva lakoća: majstori svakog zanata uvek deluju tako da se ono što rade čini besprekorno lakim kada ih posmatrate (ili, u ovom slučaju, slušate). To što tako lako klizi iz tog grla je velika i neizlečiva tuga u koju je ta duša bila potopljena.
Vrlo su simbolični ti koraci kroz polumrak na putu ka mikrofonu u ovom snimku iz jedne od emisija TV serijala This is Tom Jones (1969). Tu Janis liči na neko skrušeno dete koje možda misli da će sve biti bolje kad najzad izađe na svetlo. Ali, ništa se ne menja. Tog boljeg nema. Prazan pogled u kratkoj pauzi između strofa: ta nesrećnica kao da je naslutila da nikad neće naći spokoj. Jer, čak ni u času velike slave nije dobila razumevanje onih koji su joj najviše značili – od sopstvene porodice, koja joj je tvrdo zamerila jer nije želela da se vrati u Teksas i živi “kao što je red” – životom mediokriteta.
Ta tuga se nije mogla prevazići.
Oh honey, go on and sit right back down,
I want you to count your fingers,
Ah my unhappy, my unlucky
And my little girl blue.
Posle svega ispričanog, najgore mi je to što ne znam gde da se denem. Osećam se pomalo kao onaj nesrećnik koji se glasno nasmejao u najnezgodniji čas, jer je upravo tad najzad shvatio poentu onog vica koji je preksinoć čuo. Muziku Janis Joplin slušam od svoje dvanaeste godine, mislim da sam čuo sve što je objavljeno pod njenim imenom ili imenom njene grupe Big Brother and the Holding Company, njena biografija mi je odavno dobro poznata sve do onog čuvenog autobiografskog citata “sa žurki sam uvek odlazila sama” – tek o podsećanju na taj život kroz onaj dokumentarac da ne govorim – i opet sam zatečen onim što me je sustiglo te noći.
Dobro de, rekoh vam već da razumem mehanizam toga što se desilo: ta pesma mi je najzad legla k’o budali šamar. Ali, mehanizam muzike nije isto što i metafizika muzike. Ponešto se ne može prepričati i zato ja sad odustajem od pokušaja, bespomoćno sležući ramenima i pravdajući se da, inače, nisam sklon ovakvoj melanholiji. Ostaćemo zahvalni neobjašnjivoj i neimenovanoj sili koja je makar na čas dala Janis Joplin svetu: nama na zadovoljstvo, njoj na tugu, muzici u slavu.