Money won’t help you to win a new look at things
Loving can bring you down so you fall
Then why do you still try to get up at all
Your good and bad side showing through
Problems are a part of you
Među mnogim frazama izrečenim o muzici, pogotovo kada je reč o izraženo autorskim radovima, poznata je ona koja kaže da se muzičar ne dokazuje svojim prvim, već drugim albumom. Verujem da tu ima dosta istine: više puta do sada, pokazalo se da su neki u jednom času izuzetno popularni muzičari zapravo igrali na jednu kartu i da posle početnog uspeha nisu imali više šta da pokažu. To se ponekad završi kvalifikacijom one hit wonder, mada ja imam običaj da kažem da je reč o sindromu one trick pony.
Ali, nećemo danas o njima: te slučajeve pominjem samo zato da bih bolje istakao hrabrost onih koji su ispravno pretpostavili da će uspeti čak i ako ih publika ne primi blagonaklono kada sazna šta se nudi u drugom autorskom radu i pod kojim okolnostima se taj materijal nudi. Jedan takav primer će kroz nekoliko dana obeležiti četrdesetu godišnju od izlaska, što je odlična prilika da ga se prisetimo.
Elem, danas pričamo o albumu Please Don’t Touch (1978), drugom solo radu koji je bio prelomna tačka u karijeri Stevea Hacketta.