Koncert je, svakako, najbolje mesto koje pruža priliku da se kompletira utisak o nekom izvođaču. U studijskim uslovima danas može da se uradi šta god muzičar poželi, ali u susretu sa publikom stvari malo drugačije funkcionišu. Nema laži i prevare. Doduše, može da se desi loše veče, pa da naš miljenik bude indisponiran, no to su ređi slučajevi. Uglavnom se uspostavi neka nevidljiva energija između izvođača i publike koja iz obe strane izvuče ono što je najbolje, pa se sve pretvori u užitak koji se dugo pamti.
To je glavni razlog što još uvek revnosno idem na svirke.
Samuraji su se u proteklih mesec dana dobro uzmuvali jer će, barem po dosadašnjim najavama, leto i jesen biti veoma uzbudljivi što se tiče koncertnih aktivnosti kod nas i u okruženju. Naravno, već smo se strateški rasporedili i podelili poslove oko izveštavanja, o čemu ćete čitati ako budete imali dovoljno strpljenja. Ja sam se u jednom trenutku zapitao šta bih voleo da pogledam od onoga čega nema u ponudi. Bilo je potrebno par sekundi da mi se jave favoriti – Southside Johnny & The Ashbury Jukes i Delbert McClinton, kao muzičari koji mnogo bolje funkcionišu na nastupima nego na studijskim albumima.
Naravno, susret sa njima ostaje moj “sanak pusti”, jer ovakvi retko dolaze u Evropu, o Balkanu i da ne pričamo. Zato sam se, za utehu, odmah latio jedne kompilacije Delberta McClintona da se utešim. I da malo nerviram komšije. 
McClinton je jedan od manje poznatih veterana čija karijera traje duže nego što ja imam godina. Kao Teksašanin, odrastao je slušajući blues, i trebalo mu je dobrih petnaestak godina se izbori za svoje mesto na muzičkoj sceni. Početkom sedamdesetih okrenuo je ploču i uplovio u country/soul vode, što mu je pomoglo da ga kolege prihvate kao ozbiljnog songwritera. Prava stvar se desila na kraju te decenije, kada je njegova pesma “Two More Bottles of Wine” u izvođenju Emmylou Harris dospela na sam vrh country liste.
Posle toga ništa više nije bilo isto.
Nagrada za kvalitet i istrajnost je došla malo kasnije, a selidbom u Nashville McClinton je dobio ozbiljnu klijentelu koja mu je redovno naručivala pesme (Matina McBride, Vince Gill, Wynonna Judd…). Nije mu bilo potrebno mnogo vremena da počne da sarađuje sa prvoligašima (Bonnie Rait, Roy Buchanan, Tom Petty…). Na albumima su mu gostovali mnogi legendarni muzičari (Lyle Lovett, B.B. King, Mavis Staples, John Prine…), a za njegove nastupe se uvek tražila karta više. Niko nije bio imun na tu eksplozivnu mešavinu bluesa, soula, rocka i countrya, koje je McClinton vešto pomešao i promešao.
“Lie No Better” je zgodna pesma za ilustraciju ove moje prethodne tvrdnje i McClintonovih autorskih sposobnosti. To je uobičajena priča o preljubi iz malo pomerene perspektive naratora, ali u njoj nije poenta u samom tekstu koji je zabavan, već u muzičkoj pratnji koja je savršena i odlično demonstrira šta možete da očekujete ako se latite McClintonovih albuma ili pogledate neki od brojnih nastupa koji se nalaze na Cevki. Delbert McClinton nije najbolji pevač na svetu, ali ono što radi – radi vrlo ubedljivo.
I nemojte da me lažete da niste cupkali nogom dok ste ovo slušali i čitali. 