Bila je zima 2010. Stiže mi mail od kolege s posla, u njemu kaže: “Jesi li čuo? Na leto dolaze Eric Clapton i još jedan u Beograd! Znam da Claptona voliš, pa da te pitam – hoćeš li ići na koncert?”. Moj odgovor je usledio odmah: “Sedi, jedan. Kao prvo, ne dolaze Clapton i još jedan, nego Steve Winwood i još jedan, ni taj nije loš. Kao drugo, mene se za takve koncerte ne pita hoću li ih pohoditi, nego kad sam kupio karte i koja mesta sam već odabrao.” Nije se čovek naljutio, dabome, pogotovo nakon što sam mu dao par naznaka na proveru, što je uključivalo i špil linkova na Cevki gde je mogao da čuje šta treba, pa i da se počeše gde ga nije svrbelo.
Zajednički muzički rad Erica Claptona i Stevea Winwooda je nevelik, ali izuzetno važan. Međutim, postoji nešto još važnije, a posledica je tog susreta.
To je uticaj Stevea Winwooda na muzičko i, naročito, autorsko odrastanje Erica Claptona. Taj uticaj je bio ključni u karijeri velikog gitariste i mogao je da se čuje sve dok nije prevagnuo uticaj J.J. Calea i onog stila koji smo kasnije nazvali Tulsa sound.
Ova priča može da se ispriča na barem pet načina, svi su skribomanski i neka vam je bog iz Kensingtona u pomoći ovog popodneva. No, zadržimo se na vektoru muzičkog odrastanja Erica Claptona.
Od malena ljubitelj crnačke muzike, Clapton je veoma brzo razvio naklonost ka klasičnim blues formama: njegovi idoli su bili Robert Johnson, Elmore James, Howlin’ Wolf. Do vremena kad je naučio o gitari i muzici dovoljno da bi se pridružio grupi Yardbirds, u jesen 1963, već se zarazio drugom generacijom Chicago blues gitarista (Buddy Guy, Freddie King, B.B. King), što ga je navelo da malo oslobodi svoj svirački stil, naročito kada je reč o snazi pojačala koje koristi, ali ne dovoljno da bi se oslobodio stege formalne blues strukture. Zbog toga je njegov rad u Yardbirsima postao težak kad je grupa, kao niko nikada pre njih od britanskih muzičara, počela da radi nešto što su pre toga radili samo džezeri: osluškivali su reakcije publike u klubovima u kojima su svirali, pa prema tome rastezali ili skraćivali numere koje su svirali, rešavajući ishode na licu mesta. Clapton je zbog toga histerisao, ali nije mogao ništa: njegov doprinos je bio samo svirački i niko ga nije pitao za mišljenje. Niko nije osporavao da se u njemu krije nesvakidašnji svirački talenat, ali izostanak inicijative nije mu išao u prilog. Brzi prolaz kroz John Mayall’s Bluesbreakers mu daje biografsku referencu kojom su se kasnije dičili mnogi slavni londonski gitaristi, ali i fonografski zapis Blues Breakers with Eric Clapton koji se danas smatra jednim od najvećih spomenika britanskog bluesa.
Posle kraćeg vremena lutanja i sviranja sa kurtom i murtom, održan je jedan jam session u kojem su osim Claptona učestvovali Jack Bruce i Steve Winwood. Tada su se desile neke vibracije kakve do tada Swingin’ London nije čuo. Clapton je u tom periodu promenio svoj rigidni stav prema blues strukturama, uto je parkirao Telecaster i opremio se gitarom Gibson Les Paul ubodenom u Marshall pojačalo: ništa posle toga više nije bilo isto. Neki nepoznati fan je sprejom na ogradi u Kensingtonu napisao “Clapton Is God“, a onda je to sledeće nedelje osvanulo u Melody Makeru i tako je nastala legenda o čudesnom gitaristi kojeg svako želi da čuje.
Tih dana, svašta se još dešavalo u gitarističkoj muzici Londona. Mlađahni Jeff Beck je ukrstio gitaru sa Jimmijem Pageom u Yardbirdsima i to je ostalo zabeleženo na celuloidu, obojica su sanjali nešto drugo što još uvek nije postojalo, ali jedan drugome nisu smeli da kažu naglas, jer ih je bio stid; shvatili su trideset godina kasnije, kad je bilo kasno. Chas Chandler je napustio grupu The Animals, postao lovac na talente i upravo je u nekom ćumezu u Grinič Vilidžu pokušavao da ubedi jednog nepoznatog čupavog tamnoputog momka, koji je inače svirao Stratocastera levom rukom i to je radio kao da ne postoji sutra, da pođe sa njim u London, gde će mu pomoći da uđe u studio i ovaj je na to pristao. Steve Winwood je rešio da ipak još malo ostane u Spencer Davis Group nakon što nije uspeo samostalni diskografski pokušaj sa Claptonom, ali su obećali jedan drugome da će svakako pokušati ponovo jednog dana, jer postojala je tu neka vibracija.
A Eric Clapton i Jack Bruce su stali mirno ispred Gingera Bakera, jer su čuli da ovaj hoće da se bije kad mu nešto nije po volji (pokazalo se kao tačno), i on im je izložio plan da pokušaju nešto što nikad niko pre njih nije pokušao: da naprave blues-rock trio zasnovan na teškom zvuku, improvizaciji i kombinaciji klasičnog repertoara i autorske muzike. Istina, niko u tom času nije znao da ta ideja nije Gingerova, već ju je njemu izložio Felix Pappalardi, ali to sad nije više važno. Koliki god, k-hm, vizionar bio, Ginger nije mogao znati kakvu istoriju kuje u tom trenutku, jer nije nemoguće da bi i Bruce i Clapton odbili Pappalardijev direktni poziv bez pardona. Cream je bio prvi power trio i prva supergrupa, jer sva trojica su već imala reputaciju superherooja u Londonu. A zna se: ko osvoji London, osvojio je ceo svet.
Istorija grupe Cream je tema za sebe, duga i veoma zabavna, ali danas ne možemo da se zaglibimo u tom smeru. Uglavnom, za današnju priču je važno to da je Clapton, prvi put u karijeri, počeo da se pita za repertoar jednako koliko i drugi, što je podrazumevalo i izbor klasike (šta mislite, ko je tražio da odsviraju “Crossroads“?) i autorsku muziku.
E, tu je škripalo. Clapton jeste imao ideje, ali nije bio siguran u njih. Sve što bi mu palo na pamet izlagao je drugima, uglavnom Jacku Bruceu, koji bi u te predloške vešto utkao svoje već pečeno znanje autora. Desilo se to na drugom albumu Disraeli Gears (1967), gde Clapton prvi put potpisuje tri numere (“Strange Brew“, “Sunshine of Your Love” i “Tales of Brave Ulysses“), ali sve tri kao koautor sa raznim saradnicima. Uz te tri, znam samo za još jednu u opusu Creama koju je Clapton de facto stvorio: to je pesmičuljak “Anyone for Tennis“, koja je za onog vakta izašla samo kao singl. I to je bilo to.
(Ne, ne: pesma “Badge” je snimljena posle raspada grupe, kao dodatak poslednjem albumu, koji je takođe objavljen post mortem, a koautor pesme je George Harrison.)
A onda je Cream pregoreo. Jer, braćo draga, prosto nije normalno da se snime četiri albuma i odsvira 400 koncerata za samo dve godine. Da bi izdržali tempo, koristili su teške droge. A teške droge su dovele do teških reči i raspad je bio neminovan. I tako, početkom leta 1968, Clapton se setio da bi možda Steve Winwood mogao da pomogne da se Bruce i Baker izmire, ali Winwood je upravo orgijao u studiju sa onim Chandlerovim malim, svirajući Hammond orgulje za novi album koji će se posle prodavati u papirnoj kesi zato što su na omotu bile sve neke gole žene. Kad je to bilo gotovo, pa su Winwood i Clapton najzad odlučili da naprave zajednički bend, shvatili su da je manje strašno da se odreknu Jacka Brucea, koji je ionako krenuo da gradi zanimljivu solo karijeru, nego da ih Ginger Baker opet tuče na probama. Probali su krišom, ali beše to slepa nada: Baker ih je provalio, došao na dogovor i rekao “ja ću biti bubnjar tog benda”. Niko nije smeo da mu oponira. Makar su iz tog iskustva izvukli zanimljivo ime za bend.
Počeli su da rade, ali je u tom radu bilo mnogo zle krvi. E, onda su svi popizdili, naročito Winwood, koji je bio baš naročito nadrndan kad mu je Clapton u nezgodnom trenutku rekao: “E, imam neku pesmu, pa ako bi hteo da mi pomogneš, da je zajedno sastavimo do kraja…”. Na to je Winwood Claptonu tada možda rekao: “Marš bre, budalo jedna! Ja da ti pišem tvoju pesmu! Kretenu neopevani! Napiši je sam ako imaš pameti i znanja!”…
…Izvesno, Steve Winwood se nije koristio ni takvim rečnikom ni takvim tonom: možda je on potekao iz niže srednje klase, ali se barem o njemu zna da je oduvek imao gospodske manire. No, Sam Clapton je pričao kako se zaista obratio Winwoodu pomoć i da on nije hteo da mu pomogne da sastavi pesmu do kraja. Umesto toga, ubedio je prijatelja da je on odavno dovoljno zreo kao autor, ništa manje nego što je već pečen kao gitarist i izvođač, i obećao mu iskreno mišljenje kada ovaj završi taj posao. Na kraju mu je iskreno rekao da je oduševljen pesmom i još iskrenije participirao u aranžmanu u studiju. Štaviše, Winwood ju je i otpevao u matičnoj verziji.
Tako je, braćo draga, rođena velika pesma “Presence of the Lord“, prva samostalno napisana autorska pesma Erica Claptona, izvesno i jedna od najlepših koje je napisao. Beše od tog doba mnogo, ama zbilja mnogo odličnih pesama koje je Clapton napisao. Štaviše, toliko ih je da ćemo jednu od njih slušati već za dva-tri dana, jer ja zbilja ne mogu da dođem sebi što je do sada ovde nismo čuli, a zapravo sam o njoj i počeo da pišem kad sam započeo ovaj tekst.
Čudni su putevi skribomanski.
A Blind Faith, po mnogima najveća supergrupa u istoriji rock muzike? “Završilo se čim je počelo”, reče Steve Winwood jednom prilikom i time je sve rekao. O tih pet meseci formalnog postojanja grupe smo saznavali iz biografskih crtica, skoro nikad nismo čuli celu homogenu priču, a one koje su ispričane nisu koherentne, pa ni dalje ne znamo šta je istina. Grupa je ostavila svetu jedan fenomenalni studijski album, baška kontraverzni omot koji je cenzurisan u trećini sveta, a danas bi zbog njega neko bio uhapšen istog časa, jer to čeljade je imalo dvanaest godina kad je foto-sesija održana. Mnogo posle toga, ozvaničen je jedan bootleg snimak, ali stvari su u međuvremenu postale manje lepe. Jer, prvo su došle sedamdesete, kada su čak i oni koji su ostali urađeni raznim metodama i supstancama shvatili da je romantici došao kraj.
Kada je Clapton razočaran otišao iz Blind Faith, Winwood i basista Ric Grech ostadoše još malo uz novoformirani Ginger Baker’s Air Force, ali ko će sa ludakom na kraj izaći, pa to nije potrajalo. Ginger Baker je posle negde nestao i niko nije znao gde je, svi su se pravili da to nije ni važno, sve dok ga Paul McCartney nije zatekao in flagranti kako producira neke ludake u tonskom studiju EMI u Lagosu, u Nigeriji.
Jack Bruce je počeo da piše pesme koje su proslavile čak i neke druge izvođače, te da snima neke odlične solo albume; svojim radom je stekao poštovanje koje je jako malo ljudi u toj branši zaslužilo.
Steve Winwood se vratio u Traffic, koji je napustio zbog starog obećanja datog Claptonu; poveo je Grecha sa sobom, jer je znao da mu treba basista, a grupa Family svakako nije htela Grecha nazad. Srećom, dok se Winwood vratio, niko nije ni primetio da ga nema, uključujući one koji su svratili u Ginger Baker’s Air Force. Posle je bilo svašta, ali i to je neka druga priča, na čijem drugom kraju imamo Claptona i još jednog što su bili zajedno čak i u Beogradu i umalo oduvali krov sa Arene. Svirali su čak i “Glad“, a kad sam čuo prve taktove, mislio sam da će me čuka izdati; bila bi to dobra smrt.
A Clapton je onda otišao u Ameriku i tezgario sa Delaney & Bonnie, posle je uradio nešto čime je zaradio mesto u Panteonu, usput je odlučio da se ubije heroinom i alkoholom, pa kad nije uspeo u tome, rodila se neka druga priča. A tom pričom ćemo se baviti drugi put. Za danas je dovoljno još samo to da je fantastična pesma “Presence of the Lord” ostala na Claptonovom repertoaru za vjeki vjekov. Vašoj pažnji preporučujem verziju sa živog albuma E.C. Was Here (1975), na kojoj peva fantastična Yvonne Elliman.
A vašem iskustvu preporučujem da vam se ponekad nađe poneko kome je stalo do vas i ko ne želi da vam pomogne, znajući da će vas jedino tako pomeriti sa mrtve tačke. Clapton je u odsudnom trenutku imao Winwooda; da ga nije imao, malo nas bi danas znalo za njega.