Pisanje nekrologa nikako mi ne ide od ruke. Naročito kada su u pitanju muzičari koje volim da slušam, pa sam u ovom trenutku pomalo rezigniran, jer vest o smrti Mikea Harrisona gotovo da se nigde nije ni pojavila. A kamoli da je negde osvanuo prigodan tekst koji, po običaju, ide uz sve to.
A ako se još uvek niste setili ovoga sjajnog muzičara i pevača, odmah i to da razjasnimo.
Bio je jedan od ključnih ljudi kultne grupe Spooky Tooth.
Još s početka šezdesetih Harrison je svirao sa lokalnim grupama u svom rodnom gradu. Stvari su se uozbiljile 1963. godine kada je počeo da radi sa grupom V.I.P.s, britanskom postavom koja je svirala popularni rhythm & blues, kao i mnogi drugi u to vreme. S tom razlikom da je bila rasadnik talenata koji će kasnije postati cenjeni muzičari (Luther Grosvenor, Greg Ridley, Mike Kellie, Keith Emerson). Kada im je Emerson utekao da oformi The Nice, V.I.P.s su postali ART, a nešto kasnije Spookie Tooth. Uostalom, o tome smo ovde već pisali.
Turbulentna karijera Spooky Tootha je dobro poznata. Između Harrisona i drugog klavijaturiste i pevača Garyja Wrighta bilo je stalnog koškanja oko komponovanja i glavnog vokala (jer imaju slične glasove). A i sujete su bile povređene, pa je Harrison više puta napuštao grupu i vraćao se u nju. U međuvremenu, tokom sedamdesetih uspeo je da snimi i tri solo albuma. Prvi i treći su jako dobri, ali nisu postigli nikakav komercijalni uspeh.
Već 1975. godine Harrison se oprostio od aktivnog muziciranja. Razlog je prozaičan. Iako su svirali u relativno uspešnoj grupi, članovi Spooky Tootha su, ma kako to bizarno zvučalo, radili za platu i nisu imali nikakve dodatne prihode od prava na svoju muziku. Na kraju se čak ispostavilo da su ostali dužni matičnoj kompaniji.
Narednih 15 godina radio je kao barmen po pabovima i vozač.
Interes za muziku je obnovio početkom devedesetih, a mučan rad na albumu Spooky Tootha (u originalnoj postavi, bez Wrighta) nastavio se tokom te decenije. Album je objavljen je tek 1999. i nije privukao novu publiku. Usledile su povremene reunion turneje za rasprodaju stare slave i tu se muzička priča završila.
Danas sam ponovo, posle ko zna koliko vremena, preslušao dva Harrisonova vinila koja imam. I dalje dobro zvuče, a moje uverenje da je on bio jedan od boljih britanskih pevača izniklih iz šezdesetih nije ni malo poljuljano. Možda su neki imali snažniji ili čistiji glas od njega, ali retko ko od njih je zvučao tako emotivno kao Harrison.
Neka ti je laka zemlja, Majstore.