And I thought my heart would break
When you doubled up at the stake
With your fingers all a-shake
You could never tell a winner from a snake
Eksperiment radnog naziva “zbunologija” se nastavlja. Ovog puta pokušavam da dokučim odgovor na sasvim prosto pitanje, međutim to jedno se pokazalo kao sasvim dovoljno.
Elem, kako je uopšte moguće da postoji ovakva muzika?
Sa grupom King Crimson se družim dovoljno dugo da bih bio spreman na sve, već znajući da ne mogu ni da zamislim šta će biti sledeće. Posle najsvežijeg iskustva, čvrsto verujem da nije bilo moguće pripremiti se za to što ti ludaci priređuju poslednje tri godine. Ovo je samo primer, a taj nije ni najsvežiji ni najjači.
Nisam sebičan, ali neću raspravljati o muzici, osim da konstatujem da više ne možemo govoriti o žanrovima, orijentacijama, fahovima… Jedino sa čime bih možda mogao da uporedim ovu muziku, mada radije to ne bih radio, jeste progresivna simfonijska muzika prve polovine dvadesetog veka (Maler, Stravinski, Holst…), pri čemu bih bio spreman da se prepirem čak i na temu koliko je ko zaista doprineo pomeranju kompletne muzike kao paradigme u poslednjih stotinjak godina…
Ali, zbilja nema potrebe da vas opterećujem svojim ličnim utiscima i pogledima na muziku. Da biste zaslužili ono što od te muzike možete dobiti, a to nije malo, morate se sami potruditi – od traganja za informacijama do preslušavanja ranih albuma, kasnijih albuma i ovih poslednjih. Ako ste skloni fast forward slušanju muzike, ovo nije za vas. Ako ste spremni da pročitate samo prve rečenice nekoliko prvih pasusa i da potom kažete kako ste pročitali članak, ovo nije za vas. Ako je potrebno da vas bilo ko ubeđuje u bilo šta da biste naučili nešto novo, onda čak ni ovo mesto nije za vas, a kamoli ova muzika.
Želite nešto više? Evo samo par fakata, da vam potpalim; a vi razduvajte vatru sami.
King Crimson više ne objavljuje klasične studijske albume; mislim, čak, da je sa tom pričom za sva vremena završeno. Elem, Robert Fripp je baš na omotu jednog od nedavnih albuma ostavio belešku “albums are love letters; live gigs are hot dates“. Fripp i njegova verna ekipa su svu kreativnu energiju kojom raspolažu prebacili u fizičke prostore u kojim sviraju. Bez obzira na to koliko koncerata se održava na istom mestu, ekipa ima sastanak na tom mestu tri sata pre početka koncerta, to je “tonska proba” ili prozivka, kako hoćete, nakon koje Fripp ostaje i komponuje na licu mesta svoje soundscape vinjete. To se snima, a zatim se emituje sa razglasa dok publika ulazi u salu i zauzima mesta. A onda, kada ekipa izađe na scenu, jedan po jedan se naslanjaju na zadatu temu i nastavljaju da improvizuju, što traje od tri do trideset minuta, kako kad; nikad se ne zna unapred šta će ispasti.
Poneka artikulisana nova pesma nastaje na početku svake etape turneje (grupa uradi dve do tri etape godišnje, sa po 25-40 koncerata tokom svake). Pre prvog koncerta, sastaju se negde u Engleskoj ili u Americi, pa sviraju desetak dana, obavezno dodajući ponešto u postojeći repertoar (i menjajući stari). Tada često uleti i poneka nova ideja…
Svi ti sadržaji ostaju zabeleženi, jer svaki koncert se snima. Najbolji koncerti se objavljuju kao official bootleg izdanja ili čak zvanična izdanja – King Crimson odavno ne zarezuje klasičnu izdavačku industriju ni za suvu šljivu – i to ostaje istovremeno i kao dokument i kao fonografska jedinica novog sadržaja. Hronologija tih izdanja ponekad baš i nije najjasnija, jer nije linearna, ali se pokazalo da je vredno vremena i koncentracije.
Baš nedavno je osvanulo jedno takvo izdanje: Live in Vienna (2018) je zapis sa koncerta u Beču, 1. decembra 2016. No, zahvaljujući svesrdnoj kombinaciji loših izgovora, nisam bio prisutan na tom koncertu iako mi je palo na pamet da bi trebalo da odem, pa mi je sad još teže palo nakon što sam čuo izjavu da je to bio najbolji koncert na toj jesenjo-zimskoj etapi turneje po Evropi. Taj trostruki CD nije lako saslušati, velim, čak ni kad ste spremni na grupu koju poznajete, ali… Istina, nije sve taj koncert iz Beča: album je na trećem CD-u proširen sadržajima koje nije lako ni nabrojati, a kamoli opisivati. Tu se, nakon tri ludačke numere koje danas neću pominjati (ali vam skrećem pažnju na njih), čuju Frippova zvučna ludila, eksperimenti trojice bubnjara, neki zvučni epigrami, vinjete koje će vas razbiti ako ne budete pazili…
Vraćam se na prvu tezu: jebote, kako je uopšte moguće da neko stvara i interpretira muziku takve energije, takve sonornosti, takvog oblika, sa toliko slojeva, slika, mentalnih iskušenja? Četrdeset godina intenzivnog slušanja muzike sam nabio u guzicu i zatičem se nespreman da prihvatim činjenicu da za takav rezultat nije neophodno rukovoditi velikim simfonijskim orkestrom.
Dosta je reči. Daj muziku.