Italijanska muzička scena je oduvek bila živahna i vitalna (ovo oduvek važi barem 500 godina unazad), pa je prosto nemoguće ispratiti sve što se na njoj dešava. Ali, ako se ograničimo na pojedine grane (kod mene su to renesansna i barokna muzika, opere i RPI – italijanski progresivni rok), onda postoji makar malecna mogućnost da koliko-toliko pohvataju neki konci i veze. Zahvaljujući internacionalnom uspehu grupa poput PFM, Banco ili Le Orme, RPI je postao posebna kategorija među ljubiteljima malo složenije muzike. A već od početka osamdesetih, počelo je kopanje po katalozima italijanskih diskografskih kuća iz kojih su se pojavljivali mnogi interesantni izvođači za koje, inače, ne bismo nikada ni čuli.
Jedan od tih “kostura sa tavana” je i grupa Maxophone.
Osnovani su 1972. godine u Milanu. Polovinu ove šestočlane postave činili su “klasičari”, a drugu rokeri, pa odmah možete da naslutite kako su zvučali. Snimili su samo jedan album, Maxophone (1975), koji u trenutku objavljivanja i nije postigao neki uspeh, ali je vremenom dostigao kultni status. Mnogi recenzenti kao njihove uzore pominju King Crimson i Jethro Tull iz tog perioda; no, ja mislim da je njihova muzika bliža onoj koju su stvarali Gentle Giant i Gryphon, mada tu ima i elemenata džeza i svačega drugog. U svakom slučaju, veoma je zanimljivo za slušanje.
Iako je ovaj impresivan album naknadno snimljen i na engleskom jeziku, ništa se u tom trenutku nije desilo, pa je grupa prestala sa radom 1977. godine.
Sa pojavom CD-ova i poplavom reizdanja, publika se ponovo zainteresovala za rad Maxophonea. Početkom devedesetih se govorkalo da razmišljaju o ponovnom okupljanju. Ništa se konkretno nije desilo do 2008. godine, kada se okupila nova postava sa samo dva originalna člana. Trebalo im je još devet godina kako bi snimili novi album.
La Fabbrica delle Nuvole (2017) nije ništa epohalno niti novo, ali je jako dobro. Maxophone i dalje ima neki svoj originalni zvuk, koristi za rok neuobičajene instrumente (drvene i limene duvače, vibrafon) i sposobni su da vas u toku jedne pesme prošetaju od folk pastorale, preko klasike, do rocka i džeza, pritom ni za trenutak ne gubeći unutrašnju koheziju pesme.
“La Luna e la Lepre” to dobro ilustruje (asocijacija na Gentle Giant na momente je očigledna), mada utisak kvari pretenciozno sklepani tekst koji bi hteo da se bavi velikim temama i filozofiranjem (ako sam ga dobro razumeo), što je inače boljka svih “simfoničara”. No, sama atmosfera u pesmi, neočekivana razrada i dobro pevanje čine da na tekst potpuno zaboravimo.
Za razliku od mnogih svojih muzičkih ispisnika koji su počeli da prave velike brljotine pod stare dane, Maxophone se vratio na scenu u velikom stilu. I neka malo požure sa novim izdanjima, jer ni mi ni oni nemamo još mnogo vremena na raspolaganju. 