Ovih dana ću pokušati da obuzdam nagon za prekomernim pisanjem dok sprovodim mali eksperiment. Još mu nisam dao ime, hajde da kažem da mu radni naziv može biti “zbunologija”. Ali, prvo muzika.
Ah.
Elem, tema eksperimenta je moja večita fascinacija sposobnošću nekih muzičara da me potpuno zbune, čak i posle veoma dugog vremena koje sam proveo družeći se sa njima. Bez pretencioznosti da ću išta pametno saznati u tom pokušaju, usput ću proveriti da li je možda baš ta fascinacija – zbunjivanje slušalaca – onaj presudni atribut koji neke muzičare čini istinski velikim.
Sad bih ja, kao, trebalo da se pravim mudar pred vama, a i vi i ja vrlo dobro znamo da ni vi ni ja nismo preslušali ni delić od preko 120 albuma Willieja Nelsona – pri čemu se u tom broju nalaze samo samostalni projekti, bez kolaboracija, festivalskih ekstravaganci, raznih kompilacija i kolekcija, obaška kojekakve gusarske andrmolje. Uopšte neću pokušavati da se pred vama pretvaram da razumem šta je to što pogoni tog čoveka da već šezdeset i štogod pride godina bude aktivan na sceni, a da pritom ne izgubi ni koliko crno ispod nokta od svojih životnih i kreativnih sokova. Neću ni uzdah napraviti da bih sebi ili vama razjasnio gde se nalazi ta magija.
Znate šta? Baš me briga. Ne treba brkati fiziku i metafiziku, pa zato poreklo magije nije ni važno. Za moj eksperiment svakako nije odlučujuće. Važno je samo to da magija doista postoji i da se pregršt dokaza njenog postojanja, između ostalih mesta, nalazi i u brojnim fantastičnim pesmama Willieja Nelsona.
A što se tiče Emmylou, nema potrebe da danas analiziramo to što je ona sada ovde. Sa njom ću se svakako posebno obračunati pre nego što eksperimentu dođe kraj, jer ona nije ništa manje kriva za neke moje (sad već poodavne) fascinacije kreativnim nabojem u muzici.