God of the rich man ain’t the god for the poor.
God, men and the state hospital is closed
and wouldn’t you know winos and office girls in the park.
Mogli bismo malo da skoknemo do Minneapolisa. Nastavite sa čitanjem… “Oblaci”
Month: April 2018
Velemajstor iz senke
U rock’n’rollu postoje neki tihi velemajstori koji se ponašaju kao da im nije stalo do osvajanja scene, sticanja velike popularnosti ili nametanja svog sadržaja. Umesto toga, oni svoj svirački talenat najčešće upošljavaju kao radna snaga za potrebe drugih, a autorski kapacitet raspoređuju u hedonističkom tempu, nudeći se neiskvareni, onakvi kakvi su. Ako i ne steknu veliku popularnost, takvi ljudi najčešće stiču nešto mnogo vrednije i trajnije: iskreno poštovanje onog dela publike koji je prepoznao taj majstorluk.
E, takav je čovek čiju muziku danas slušamo.
Bez dlake na jeziku
Onomad, još dok sam pisao tekst o tome kako Mojo Nixon prosipa žuč po Donu Henleyju, dobio sam ideju za današnji. Punkeri i alternativci su inače skloni da pljuckaju po kolegama koji plivaju u mainstream vodama, što im niko ne osporava, ali su se Eaglesi, a naročito Henley, neopravdano našli kao njihova meta.
Razlog, verovatno, leži u njihovoj/njegovoj globalnoj prepoznatljivosti.
…A kako bi on to drugačije?
Money won’t help you to win a new look at things
Loving can bring you down so you fall
Then why do you still try to get up at all
Your good and bad side showing through
Problems are a part of you
Među mnogim frazama izrečenim o muzici, pogotovo kada je reč o izraženo autorskim radovima, poznata je ona koja kaže da se muzičar ne dokazuje svojim prvim, već drugim albumom. Verujem da tu ima dosta istine: više puta do sada, pokazalo se da su neki u jednom času izuzetno popularni muzičari zapravo igrali na jednu kartu i da posle početnog uspeha nisu imali više šta da pokažu. To se ponekad završi kvalifikacijom one hit wonder, mada ja imam običaj da kažem da je reč o sindromu one trick pony.
Ali, nećemo danas o njima: te slučajeve pominjem samo zato da bih bolje istakao hrabrost onih koji su ispravno pretpostavili da će uspeti čak i ako ih publika ne primi blagonaklono kada sazna šta se nudi u drugom autorskom radu i pod kojim okolnostima se taj materijal nudi. Jedan takav primer će kroz nekoliko dana obeležiti četrdesetu godišnju od izlaska, što je odlična prilika da ga se prisetimo.
Elem, danas pričamo o albumu Please Don’t Touch (1978), drugom solo radu koji je bio prelomna tačka u karijeri Stevea Hacketta.
Gospa i bunar
Bezbroj puta mi se dešavalo da mi je značenje pojedinih pesama neprestano izmicalo jer nisam mogao da ih stavim u neki smisleni kontekst. A ako su bile povezane sa nekim toponimima ili istorijskim događajima, još je bilo teže – prevrtanje listova po knjigama u biblioteci nije bilo vredno uloženog truda jer bih, obično, ostajao kratkih rukava. Srećom, ulaskom u digitalno doba, postalo je malo lakše, mada ni tražilica nije svemoguća.
Izgleda mi da ću se do kraja života baviti odgonetanjem zagonetki. 
Једна од пре: свадбени поправни
Не, није поправни за младенце, ни за мене као фоткаџију, него за мене као самураја. Јер прошли пут сам хтео нешто па није успело. Ваљда ћу овог пута бити боље среће.
Елем, о том аутокрпу по плесном подијуму. Аутокрпљеним фоткама се обично не виде шавови, јер се то и не шије него претапа. Претоп се не види јер се фотка нешто што се не мрда много, па аутокрп то среди глатко. У противном се добију разни духови, продужени и скраћени аутобуси и сличне керефеке. Кад баш мрда, мења се светло… или одбије да уради или буде свашта.
Зачудо, у тим претапањима су се боје добро очувале. Обично (Марфи би имао коју да каже на ту тему) се у којекаквом муљању деси да се очува ово и оно и дсз, само боја на тим местима оде у некакву прашњаво сиву. Ту сам овог пута имао среће. На појединим деловима, нпр девојка у средини, добија се нешто на граници психоделије, за шта би неки рокери из оног времена секли вене само да имају тако нешто за омот албума.
Zvonzarice
Nedavno sam pomenuo dve stvari koje naizgled nemaju veze jedna s drugom. Prvo sam na jednom mestu pomenuo jednu audio kasetu koju sam jedne zime doneo iz posete rođacima u Zemunu, gde sam je napunio muzikom koju sam upecao na lokalnim FM stanicama koje nisam mogao da uhvatim kod kuće (Studio B, Radio 202). Beše na toj BASF kaseti snimljena prva pesma King Crimsona kojom sam se ikada obeznanio. A beše tamo i jedna pesma na kojoj sam nedvosmisleno prepoznao Erica Claptona, ali tu pesmu nisam mogao da uhvatim nigde, jer niko od mojih vršnjaka nije znao tu pesmu.
I tako, zaboravio sam na taj neimenovani prelepi pesmičuljak sve dok jednog dana, dvanaestak godina kasnije, poštar nije doneo paket iz Porthmadogga, gradića u severnom Velsu.
Najzad sam tu pesmu našao na ploči koju sam kupio narudžbom od Cobb Records (a, ružnog li sajta, mila majko).
Don Henley mora da umre
Mislite li da su čudaci i ekscentrici u muzici samo britanski specijalitet? Ima ih svuda, svakako. Zappu smo pominjali u više navrata, pa je red da se dohvatimo i manje poznatih. To jest, manje poznatih kod nas, jer je Mojo Nixon tokom osamdesetih bio jedan od omiljenih muzičkih likova na talasima studentskih radio stanica u Americi. I to ne slučajno, jer se od tog doba njegovo kult sledbenišvo samo uvećavalo.
Glavno oružje bila mu je satira.