Your two eyes like minarets
Rise in twin pools of white
The incandescent fires of spring
Radiant against the vault of night
On the last train to Istanbul
Bude li sve po planu koji sam do detalja razvio tokom prethodnih nekoliko nedelja, negde u vreme objavljivanja ovog priloga zateći ću se tačno na mestu koje se stolećima smatralo zapadnim krajem Puta svile: u Egipatskom bazaru, na pijaci začina, negde u zoni južne obale Zlatnog roga, na liniji između Sulejmanove džamije i mosta Galata. Više od petnaest godina se preganjam sam sa sobom ne bih li najzad svojim očima video grad za koji je Napoleon rekao da bi jedini od svih gradova na svetu, kada bi ceo svet bio jedna država, mogao da bude njena prestonica.
Konstantinopolj. Carigrad. Šeher-Stambol. Istanbul, grad na dva kontinenta, na mestu koje po mnogo čemu, ne samo po geografiji i istoriji, ima pravo da se smatra centrom sveta.
Priprema koju pominjem me je stavila na tolike muke da mi dođe da vrištim. Trivijalno turističko putovanje koje smo preduzeli nije dovoljno ni da uhvatim proporcije grada koji se nalazi u sredini neprekinute urbane zone sa preko 15 miliona žitelja. Boravak ćemo svesti na prostor koji nije velik i ne pokriva ni polovinu “obaveznih” lokacija.
Journey to the heart, dancers on thin ice
Lantern moon, a magic carpet ride
Soulscapes, island nights
In your eyes an afterlife
On the last train to Istanbul
No, nije važno: odavno sam naučio da se ne može postići sve. Neka ta tri dana budu dovoljna za početak, toliko da ga pomirišimo i prehodamo, da nas mine pusta želja, pa da sledeći put možemo sami da odemo, već znajući dovoljno.
Moj stari trik uoči takvih iskustava čini jedna mentalna vežba u kojoj se odričem detaljnih očekivanja, jer očekivanja rađaju predrasude, a predrasude izazivaju frustraciju. Preostaje da se uputimo putanjama koje sam napravio, ne plašeći se skretanja s putanje u poslednji čas i ne tražeći da po svaku cenu ostvarimo plan za koji već dobro znamo da je na granici mogućeg.
Curling smoke becomes the djinn
Lovers wish for everything
Temple pillars builts on clouds
In your sleep awaking now
On the last train to Istanbul
A što se tiče pesme sa meni veoma dragog albuma Out of the Tunnel’s Mouth (2009)? Steve Hackett na omotu pominje kako ga je za “The Last Train to Istanbul” inspirisala muzika koju je čuo u Sarajevu, a da njegov brat flautu svira furiozno baš na način kako je ovaj upamtio neke kafanske muzičare. Pa dobro, ako čovek misli da taj utisak može tako da se doživi… Ja ne mislim tako, ali hajde da ne usađujem predrasudu sebi u mozak, nego da ipak najpre odem da proverim. Sva je istina da bih jako voleo da u Istanbul otputujem upravo vozom, ali nažalost, to nije moguće. Ovog puta će avion morati da posluži.