Worcestershire je okrug na zapadu Ujedinjenog Kraljevstva o kojem ne znam ništa. Trebalo bi da sam tuda prolazio putujući za Wales, ali se ne sećam ni jednog detalja koji bi me asocirao na njega. Ono što sa sigurnošću mogu da potvrdim je da što se više ide na zapad UK, on sve više podseća na srpski jug, pa se i na ovu oblast može primeniti ona naša – što južnije, to tužnije. Kako je u toj zabiti nastao čuveni Vorčester sos, ponos britanske Imperije, za mene će ostati večita tajna, ali se njega nikada neću odreći.
Njegovih nekoliko kapi je dovoljno da meso ili riba koju spremam postane nešto sasvim drugo.
U nekom od vorčesterskih sela odrastala su braća Simon i Justin Jonas prekraćujući vreme sviranjem. Sa par drugara su 1979. godine osnovali grupu And Also the Trees koja se nije razlikovala od mnogih drugih oslonjenih na punk i New Wave. S tim da su na samom početku imali neverovatnu sreću: The Cure su za svoju turneju tražili grupu koja će im otvarati koncerte. Razvilo se neobično prijateljstvo između braće Jonas i Roberta Smitha i And Also the Trees su odradili svirke sa njima, ali ništa nisu uspeli da snime.
Do objavljivanja debitantskog albuma morali su da čekaju još pet godina.
Utešno, gostovali su kod Johna Peela i dobili komplimente za rane albume, a polako je počelo i da se stvara kult sledbeništvo. Iako britanski novinari vole da ih trpaju u gothic rock, grupa je tokom čitave karijere uspevala da se menja i da u prvi plan stavi svoj umetnički pristup muzici i poetičnim tekstovima.
Iza sebe imaju prilično veliku diskografiju (petnaestak albuma, isto toliko singlica i EP-ja), a kako vreme protiče, pristup im je sve svedeniji i daleko od onoga što su bili na početku. Živahniji trenuci u njihovim pesmama će vam se možda učiniti optimističnim no, ne dajte se zavarati – And Also The Trees su kraljevi melanholije i depresivnih osećanja.
“The Beautiful Silence” je odličan primer za ovu moju tvrdnju, jer njen narator pluta negde između mašte i stvarnosti, pokušavajući da u sebi probudi životni optimizam.
A to je, danas, potrebno i svima nama.
Imaju Englezi u nekim slučajevima čudan izgovor, ili pisanje. Tako se
Worcester sauce izgovara kao Vuster sos.
Slično se i
Leicester City izgovara kao Lester siti.
A tek je Šekspir zabavan. On sam je na zvaničnim dokumentima koristio 6 spelovanja svog prezimena, sva različita od onog što se danas smatra “ispravnim”:
https://en.wikipedia.org/wiki/William_Shakespeare
А па не, енглеско бацање чини (spell) је скроз правилно… само што правила има вишка (http://ndragan.com/langsr/gnorools.html за читање, http://ndragan.com/langsr/rulzrajt.html за писање) па је мало теже сконтати кад се које примењује, ту је мука.
Ajd, matorci, ne cepidlačite. 😉
Lako vam je da se junačite kada ste tamo živeli i još hvatali jezičke finese. Ja sam nekim predelima protutnjao kao klasični turista.