Nedavno sam pomenuo dve stvari koje naizgled nemaju veze jedna s drugom. Prvo sam na jednom mestu pomenuo jednu audio kasetu koju sam jedne zime doneo iz posete rođacima u Zemunu, gde sam je napunio muzikom koju sam upecao na lokalnim FM stanicama koje nisam mogao da uhvatim kod kuće (Studio B, Radio 202). Beše na toj BASF kaseti snimljena prva pesma King Crimsona kojom sam se ikada obeznanio. A beše tamo i jedna pesma na kojoj sam nedvosmisleno prepoznao Erica Claptona, ali tu pesmu nisam mogao da uhvatim nigde, jer niko od mojih vršnjaka nije znao tu pesmu.
I tako, zaboravio sam na taj neimenovani prelepi pesmičuljak sve dok jednog dana, dvanaestak godina kasnije, poštar nije doneo paket iz Porthmadogga, gradića u severnom Velsu.
Najzad sam tu pesmu našao na ploči koju sam kupio narudžbom od Cobb Records (a, ružnog li sajta, mila majko).
Drugo što ima veze sa današnjom pesmom je skorašnji prilog o Ericu Claptonu u ulozi autora: nadam se da ste pročitali taj traktat od 2000 reči u kojem opisujem okolnosti pod kojima je E.C. postao oslobođeni i kompetentni autor muzike koju izvodi.
Danas samo malo faktografije, čisto radi povezivanja.
Dakle, posle razočaranja doživljenog u Blind Faith, jer nije se dalo raditi iako je muzika bila besprekorna, Clapton posle kratke američke turneje ostaje u SAD i pridružuje se kao prosti muzikant grupi Delaney & Bonnie. No, veselo društvo, sve je išlo na “lako ćemo”, pa su tako osokolili prijatelja da najzad objavi album pod svojim imenom. Tako je u tom istom društvu nastao album Eric Clapton (1970), gde čak osam numera Clapton potpisuje kao autor ili koautor. Čovek se najzad osokoljuje da stvara ozbiljno, pa iste godine nastaje projekat Derek and the Dominos…
Neću vas danas daviti prepričavanjem okolnosti nastanka veličanstvenog albuma. Nešto od toga sam ispričao ovde, a ponešto je pomenuto na drugim mestima, pa koristite ključne reči i pretražujte sami. Danas vas ostavljam sa predivnom ljubavnom baladom u kojoj momak moli svoju dragu u farmericama sa nogavicama širokog kroja, popularnim zvonzaricama, hipi modom tog vremena, da mu da još jednu priliku, mada skot, kao slučajno, zaboravlja da pomene šta je prvobitno zasrao, pa ga je ona napustila. 
Bell bottom blues, you made me cry.
I don’t want to lose this feeling.
And if I could choose a place to die
It would be in your arms.
Do you want to see me crawl
across the floor to you?
Do you want to hear me
beg you to take me back?
I’d gladly do it because
I don’t want to fade away.
Give me one more day, please.
I don’t want to fade away.
In your heart I want to stay.
It’s all wrong, but it’s all right.
The way that you treat me baby.
Once I was strong but I lost the fight.
You won’t find a better loser.
Bell bottom blues, don’t say goodbye.
I’m sure we’re gonna meet again,
And if we do, don’t you be surprised
If you find me with another lover.
Do you want to see me crawl
across the floor to you?
Do you want to hear me beg you
to take me back?
I don’t want to fade away.
Give me one more day, please.
I don’t want to fade away.
In your heart I want to stay.
(Eh, kad bih znao gde je ta kaseta… Najgrđe od svega, znam da je negde u kući…)