Пребирајући по својој мнемотехници, дакле фасцикли званој ‘егзибиција’, натрапам на доказ за своју тезу о историјским налазима који не вреде много ако немате познаваоца, коме ће то да послужи као подсетник. Ако имате… е, онда се расплете прича.
Ово је Шарлотсвил, да, онај. Поглед са перона аутобуске станице. Од пре неких осамнаест година.
Као прво, није у Америци све веће. Аутобуске станице су им несразмерно мале, за наше појмове, у односу на величине градова. Ова заузима плац за у вр главе две куће и прима не више од осам аутобуса, од чега бар три има да се стисну у дну авлије и чекају да се ослободи неки перон (бројање по мрљама од уља није поуздано, изгледа као да има више перона). Има билетарницу (у виду као шанка за три продавца карата – дакле нема оних шалтера са стаклима), има нешто флипера на спрату и аутомата за газирана пића и грицкалице. Нема ресторан.
То да не постоји станична кафана је нама ван памети, ал’ тако је. Није да нема да се чека; ако не ухватите директну линију за своје одредиште (енгр. дестинацију) не да имате шансе да се начекате, него вам може затребати преноћиште. Јер ће станица да се затвори и бићете избачени. Станица није никакво јавно предузеће, она је фирма и неће да плаћа раднике за неке тамо сате кад нема практично никаквих муштерија. Из истих разлога нема ни кафане – нема толико путника да би се исплатило.
Јер, за пар стотина долара се може прибавити крнтија у возном стању, нема везе колико троши јер је бензин два-три пута јефтинији него овде (оно, и растојања су већа), а возачки испит је отприлике као код нас за мопед. Дакле, слаба је потражња за аутобусима, њима иду или сиротиња или они који још немају дозволу, или који је више немају. Зато у земљи где у било ком месту можете да бирате двадесет компанија код којих можете добити телефонски број, за већину праваца има укупно једна међуградска аутобуска компанија. Видео сам и једну другу, али та има своје станице. Или десет других које не раде линијски превоз, него возе ђачке екскурзије и којешта.
Него, кућа на слици. Колико разазнајем по распореду улаза и белих цеви, ту су три стана. Јер ко је луд да станује поред бусодрома? Студенти. До универзитета нема два километра, а неки делови су чак и ближи. Галама? Нема везе, одврнућемо своју музику.
А те цеви… тамо где су по две, вероватно је из кухиње, једна за аспиратор, друга за одушку канализације. Видим нешто кровних прозора, што нормалан Вирџинијанац не ради, непосредно под кровом је душегупка. Осим ако издајете студентима, па нек плаћају свој део струје за климу. А где је овде клима? Па, централна је, тамо нико нема назидне, ено спољне јединице у кавезу скроз лево, а унутрашња је ваљда у собичку поред. Оне две као печурке на крову су одушке за вентилацију тавана, мада сумњам да је овде остало ишта тавана кад је прерађивано за издавање.
И на крају још једна ситница: прозори су скроз до таванице. Нема оног нашег да изнад прозора дође греда, па још један ред блокова на греду па онда венац. Нема цигле, нема венца, ово је све од дрвета. Зидови су оквири од летава, немају ту тежину и не треба јача греда од комада дрвета 4х4 цола, дакле терај до горе.
Сад тек видим да онај зид од блокова не добацује до ограде… биће да је неки аутобус некад успео да га собали. Тесна је та станица.