Ponekad mi se učini da bih mogao da živim dvesta godina, da sve to vreme provedem samo slušajući muziku i da bih opet lako pogrešio razmišljajući o značaju nekih muzičara i njihovom kapacitetu da me iznenade. Znajući pak da od tolikog životnog veka nema ništa, radije biram da se prepustim muzici onako kako je doživljavam na prirodno, dozvoljavajući da me ponekad poneko iznenadi, pa makar on i ne bio direktni krivac za to.
Danas je reč o pesmi koju ne znam kako da udenem u svoje poimanje jednog prangijaša. A četrdeset godina znam tu stvar, mada sam većinu tog vremena proveo držeći je u zapećku svog sećanja. E, pa došlo doba da je izvučem odatle. Predlažem opušteno slušanje; i ne dozvolite da vas jednominutni uvod odvrati: reč je o odličnom gitarskom radu.
E, tako.
