I woke up in my clothes again this morning
I don’t know exactly where I am
And I should heed my doctor’s warning
He does the best with me he can
Ajde-de, nije baš da sam se jutros rano probudio odeven, a svakako nije da nisam znao gde se nalazim. Ali sam imao čudan osećaj, onako na prelazu između sna i jave, da se nalazim tamo gde sam se nalazio pre trideset godina. Elem, tokom noći je krenula kiša, prozor je bio otvoren, talas hladnog vazduha me je verovatno uznemirio, a sad sam sasvim siguran da sam sanjao nešto što podrazumeva živu svirku i Stingovu muziku. Dok sam ustao da zatvorim prozor, slika i zvuk su već iščilili, ali misao o jednom određenom mestu me nije napustila ni kad sam jutros nevoljno ustao da bih se vratio rmbačenju svom nasušnom.
(ma, radi link)
Ne bih se baš kladio da je ova numera bila predmet tog sna, ali to je otprilike savršen soundtrack te noćašnje slike koju nisam mogao da zadržim još trenutak, a toliko sam želeo.
Pripadam generaciji koja je taman dovoljno sazrela da bila optimalan svedok Stingove tranzicije iz frontmena najboljeg post-punk benda Engleske u globalno relevantnog autora i izvođača muzike u tada nadasve popularnoj zoni jazz-pop zvuka. Kada se, negde u ovo doba godine 1985. pojavio album The Dream of the Blue Turtles, time nisu bile samo raspršene prikrivene želje publike da će grupa Police ipak preživeti turbulentni period, nego smo najzad shvatili da se desilo nešto silno važno, već u tom času dovoljno relevantno da ćemo o tome raspravljati i trideset godina kasnije (sic!).
Jebeš ga, taj album jeste bio silno važan. Ljubitelji mainstream muzike do tog časa nisu bili u prilici da čuju ništa slično; takvu sviračku vožnju su mogli da čuju samo posvećenici u jazz rock/fusion forme (Mahavishnu Orchestra, Weather Report i družina), ali ono nije bila muzika koja je dozvoljavala da bude tretirana kao lake note, jer to nije ni bila, pa zato takvu muziku niste mogli po ceo dan da slušate na radiju i gledate na MTV. Sting je otvorio vrata i utro stazu gomili malih bendova koja se možda pojavila pre njega, ali je uhvatila zonu tek posle njega.
A drugo, verovatno nikome do tada nije uspelo da sastavi tako dobru i pravovremenu kombinaciju odlične kompozicije, furioznog sviranja, besprekorne propagande i tačne ocene dominantnog ukusa publike kao što je to uspelo Stingu na početku solo karijere.
Bilo je zanimljivo primetiti kolika razlika postoji između onih numera koje je grupa Police imala u fonografiji i scenskom repertoaru i verzija istih stvari kada je Sting okupio na gomilu neverovatnu elitu kao svoj prateći bend (Omar Hakim na bubnjevima, Darryl Jones na basu, Kenny Kirkland na klavijaturama i Branford Marsalis na saksofonu). Nije reč samo o pitanju aranžmana; reč je bila o novoj paradigmi, a najjači primer od svih beše upravo numera “Shadows in the Rain“, koju smo imali prilike da čujemo pet godina ranije na albumu Zenyatta Mondatta.
Nailazio sam na biografske podatke da je taj album, treći po redu, napravio prve nezalečive pukotine u grupi Police. Valjda su prvi put uspeli da odahnu uoči tog albuma, pa je raniji entuzijazam bio izguran hroničnim umorom i na površinu su izašle mnoge druge ideje. A onda je opet krenuo furiozni tempo promocija i turneja, što očigledno nije bilo po volji osetljivim dušama. Navodno, razlike u temperamentima trojice muzičara – koji definitivno nisu bili bliski prijatelji – kompenzovane su civilizovanim ponašanjem i uzdržavanjem od rasprava. Jedini izuzetak su bili aranžmani pesama, vele svedoci, a rasprave u studiju su znale da se završe teškim rečima i gorkom atmosferom. Možemo samo da pretpostavimo da su te rasprave rešavane kombinatskim metodama – dajmo slušaocima ono što oni žele, a ne ono što sam ja kao autor zamislio, a ti kao saradnik odlučio da treba da bude drugačije.
U tom svetlu, stvari postaju jasnije zašto je u ranom periodu Stingove solo karijere nastala takva mešavina starih i novih sadržaja. “Shadows in the Rain” i, nešto kasnije, “Bring on the Night“, svetlosnim godinama su daleko od onog kako je to zvučalo ranije. Evo, ovako:
Kako bi se to već opisalo uz pomoć stručne terminologije: leti perje, leptejebo!
I negde odatle, verovatno, ishodi to moje noćašnje snoviđenje. Portal setlist.fm me podseća da na koncertu Human Rights Now! u Budimpešti 6. septembra Sting i ekipa ipak nisu svirali “Shadows in the Rain” (evo šta jesu svirali). No, 30 godina je prošlo, valjda mi je dozvoljeno da malo prelivam sećanja. Ono što ne moram da prelivam je utisak s te svirke, koju bih teško mogao da opišem rečima, nego ću vas lepo uputiti da čujete prvih dvanaest minuta albuma Bring on the Night (1986). E, ti radovi.