Prošlo je 50 godina od najvećih previranja posle Drugog svetskog rata koja su iz korena prodrmala tadašnja učmala autoritarna i konzervativna društva, pre svega ono u Francuskoj. Kao i uvek u takvim situacijama, sve je počelo spontano, ali se pretvorilo u ozbiljno jer je tadašnji bunt imao svoju izrazito socijalnu, ekonomsku, kulturnu i političku prirodu.
Danas je ta priča toliko medijski romantizovana pa nije zgoreg da se podsetimo nekih istorijskih detalja.
Krajem marta pariski studenti su počeli sa protestima i okupljanjima na fakultetima. Ubrzo su im se pridružili radnici i razne druge grupe, što je rezultiralo nezapamćenim generalnim štrajkom 11 miliona ljudi koji je potpuno paralisao Francusku. Studenti su tražili moralne slobode, a radnici veća prava, što je sve zajedno dovodilo u pitanje sve ključne stubove koji predstavljaju osnovu svake države. I kapitalizma kao sistema.
U osnovi protesta bio je za to vreme liberalan (levičarski) politički ideal kome se teško može nešto prigovoriti. Radilo se o slobodama pojedinaca i kritikama na račun potrošačkog društva, učmalog i rigidnog establišmenta, kao i imperijalizma koji danas niko ne pominje. Zvanična politika se našla zatečenom, a probleme su, kao i Amerikanci, rešili suptilnim “pacifikovanjem” tadašnjih ideologa i uključivanjem u rad državne mašinerije. Vođa pokreta Daniel Cohn-Bendit danas je član Evropskog parlamenta, a levičarski filozof Bernard-Henri Lévy, jedan od najpoznatijih ideologa, postao je najvatreniji zagovornik neoliberalizma.
O tome gde je danas Francuska govori njihov izbor poslednja tri predsednika koje ne bih želeo da komentarišem.
Studentski protesti su okrznuli i SFRJ (mnogi su tada dobili čestite batine od milicije), a u Ujedinjenom Kraljevstvu je bilo poprilično tiho. Utisak su malo popravili The Rolling Stones sa pesmom “Street Fightnig Man” jer je tema bila zgodna, medijski propraćena i uklapala se u njihov imidž ‘”večitih buntovnika”. Isto važi i The Beatles sa “Revolution“, koja se savršeno uklapala u Lennonovu ideološku matricu koju je dosledno zastupao celi svoj život.
Rod Stewart je svoj debitantski album otvorio pesmom “Street Fighting Man“, valjda da bi pokazao da je i on žestok momak. Meni je ova verzija pesme omiljena jer, čini mi se, bolje zvuči i poletnija je od originala, a dvojica gitarista iz grupe Steamhammer naprosto briljiraju (Martin Pugh, Martin Quittenton). Kurioziteta radi: bas gitaru na ovom snimku svira Ronnie Wood, koji će se nekoliko godina kasnije skrasiti kao solo gitarista u Stonesima.
Danas smo svedoci da je neoliberalna ideologija u velikoj krizi, a da posledice nepromišljenih poteza njenih nosilaca niko nije sposoban da sagleda.
Većina stanovnika ove naše lepe planete želi samo mirno da živi, a ne zna kako. Bojim se da sve nas čeka neka revolucija koja će, kao i uvek do sada kroz istoriju, početi spontano.