Život je prekratak da bismo razne gluposti trpeli ikako; a naročito je prekratak da bismo neke banalnosti pregurali više od jednom. Međutim, život je dovoljno dragocen da bismo neke jednostavne a veličanstvene pojave morali da priuštimo kad god je to ikako moguće. I onoliko puta koliko je to moguće, naravno.
Imajući tu pouku na pameti, još pre nekoliko nedelja sam obezbedio preduslove za svoj drugi susret uživo sa grupom Calexico.
Pa, valjda je jasno zašto.
Razloge za taj ishod ne mogu da vam objašnjavam rečima iz prostog razloga što je život prekratak da bih vam objašnjavao očigledno, a naročito je prekratak da bih vam više nego jednom objašnjavao svoju fascinaciju muzikom koju John Convertino i Joey Burns naročito strastveno interpretiraju uživo, sa gomilom prijatelja na sceni. To je muzika u kojoj niko nikog ne štedi, pogotovo sebe samog, i koja vas odvodi negde daleko, samo ako dozvolite toj bujici emocija da vas povuče sa sobom.
A što se tog koncerta tiče…
– * –
Kao što znate iz mojih priča, od kojih su neke sad već dobile onu patinu da bi se mogle označiti kao lovačke priče, pohodio sam mnogo koncerata u životu. Moj prvi koncert desio se u Kikindi, u prostoru koji danas zauzima jedna prilično ružna stambena zgrada, gde sam jedne vrele julske večeri 1978. gledao i slušao mađarsku grupu Omega kada su bili, kako će vreme pokazati, na vrhuncu sviračkog i kreativnog kapaciteta. Pa od koncerata u rodnom gradu, a zatim u Beogradu, brzo sam dobacio do toga da budem u masi od 100.000 duša na Nepstadionu u Budimpešti, na koncertu grupe Queen. Pešta mi je kasnije donela još mnogo toga: nakon što sam na istoj svirci prvi put gledao i slušao Petera Gabriela, Stinga i Brucea Springsteena, koju godinu potom sam se sreo i sa Mršavim Belim Vojvodom, na svirci za pamćenje. I beše tu svega i svačega po Pešti, da bih preko svake nade pohodio i koncert grupe Colosseum, u sastavu za koji nisam mogao sam sebi da verujem da sam mu svedok.
Uto sam se već uveliko obezobrazio, Beograd je najzad opet došao na svetsku mapu promotera koncerata, a desila se i prigoda da više ne pitam koliko nešto košta i gde se u regionu dešava, pa tako overismo mnoge, čak i po više puta. Eric Clapton, Eric Burdon, Tom Jones, Steve Hackett, Peter Gabriel, Santana – sve po dvaput; Sting – triput solo i jednom Police; The Rolling Stones, Roxy Music, ZZ Top, Roger Waters, David Gilmour, Van Morrison (AKA jebogaja), Jeff Beck, Robert Plant, da sad ne izvlačim nikog osim Solomona Burkea na festivalu Nišville, pa gomila Yu & ex Yu majstora, uh, preskačem po tri stepenice, sve u nadi da neću zaboraviti poentu ovog nabrajanja…
A poenta je da posle svega mrtav ‘ladan mogu prstom da pokažem na ulaznicu sa koncerta koji mi ostaje kao najdraži od onih u klasi “dostižno za smrtnike”.
Elem, ne mogu da poredim koncerte Davida Gilmoura, Colosseum, Davida Bowiea, Queen sa bilo čime, pa to i ne radim; prosto, takve koncerte nikad više neću gledati iz razloga koji su očigledni ili nisu, tako da ne vredi rastezati kriterijum poređenja u nedogled. Razmišljam o koncertima koji su se desili, koji mogu opet da se dese (i desiće se ili neće), sa kojih sam poneo utiske koji su jači od snažnog šamara i koji su me, verujem naivno ali iskreno, učinili za mrvicu boljim čovekom nego što sam bio čas pre svirke.
– * –
I posle svega, velim vam iskreno, ja zaista mogu da kažem kako mi je izvesno najdraži bio koncert grupe Calexico u Beogradu, leta 2013. Te večeri sam sebi rekao “budem li ikako mogao, gledaću ih opet”.
I zato, kad sam saznao da Calexico sviraju u Rijeci 13. avgusta, nekako “slučajno” se desilo da sam za sebe i svoju devojčicu organizovao letovanje na zasad najomiljenijem mestu na svetu, u Istri, a do Rijeke može i praćkom da se dobaci. Neka je zrno sreće, malo junačkog zdravlja, valjane gume na autu i štogod para u džepu, biće sve kako valja.
Neće nam to biti prvi koncert na tom letovanju, da budem precizan. Ali, to je već neka druga priča.