Nedavno sam došao do jednog totalno benastog, ali bolno istinitog zaključka: među ljudima sa kojima sam u nekakvom generičkom kontaktu, a uopšte mi više nije jasno zbog čega uopšte utucavam svoje vreme i trud na njih jer oni toga očigledno nisu vredni, jasno se ističe jedna karakteristika. To su ljudi koji ne slušaju ili nikad nisu slušali Led Zeppelin, ne znaju šta je to i ne pokazuju ni trag namere da saznaju. I možete da mi verujete, ali ne morate, svejedno mi je: taj lakmus u mom slučaju funkcioniše besprekorno.
A onda sam, iz puke zabave, tražio onu drugu stranu: koja muzika karakteriše ljude sa kojima se ne viđam dovoljno često, a sa kojima pri susretu nastavljam kao da smo se juče prvi put videli?
Pre nekoliko dana sam utvrdio da je to muzika grupe The Allman Brothers Band. A sad znam i zašto.
Jednom prilikom sam vam ispričao kako nisam uspeo da iskopam iz sećanja kad sam zaista prvi put čuo The Allman Brothers Band, pa sam najzad zaključio kako su oni u mom poimanju muzike prisutni oduvek. No, taj prilog sam započeo jednom epizodom koju mi je Efi priredio pre petnaest godina.
E, pa danas je Efiju rođendan. Upravo misao o tome kako ću danas provesti dan sa njim, a ima pet godina kako nismo seli zajedno ni pivce da popijemo, brzo me je navela na današnju tezu o bliskim ljudima. A, jebote: Allmani. Pa, zaista. Najjednostavniji teren preklapanja našeg poimanja sveta oko sebe. Ima tih tačaka još, ali đavo da me odnese ako su sigurne kao što je ova.
Srećan rođendan, Matori! Nadam se da je današnja numera po volji.
– * –
A današnja numera: reverzno ludijanje kakvo smo malo puta imali prilike da čujemo, jer ovakav minimalizam je retka pojava u southern rocku uopšte, a kamoli u njaznačajnijoj grupi tog žanra. I da bi stvar bila još zanimljivija, reč je o planu Dickeyja Bettsa da izvede svoje najvažnije autorsko delo na neočekivan način, različito od onih petnaestominutnih ekstravaganci kojima je bend za svoga celoga vakta bio sklon. Dakle, veliki bend koji samo u ritam-sekciji ima četvoricu ljutih ludaka, a dve solo gitare klize po Hammond podlozi kao surfer po najboljem talasu, sveo je čuveni instrumental “In Memory of Elizabeth Reed” na akustičnu vinjetu koju izvode trojica.
Sad ste svakako slobodni da uporedite ovu nežnu izvedbu sa onom koja je prvi put objavljena na drugom albumu grupe Idlewild South (1970) ili pak sa onom živom izvedbom koja se smatra definitivnom verzijom, na kapitalnom albumu At Fillmore East (1971), koji je jedna od stalnih stavki u beskonačnoj raspravi o tome koji živi album je najbolji u istoriji rock muzike uopšte.
Današnja verzija je snimljena juna 1992. godine u kamernoj atmosferi kluba R&R u Los Anđelesu, a objavljena na albumu An Evening with the Allman Brothers Band: 2nd Set (1995), koji u paru sa prvim volumenom objavljenim 1992. godine predstavlja odličan fonografski dokument pretposlednje faze rada grupe, one uoči Bettsovog odlaska, što su mnogi tada procenjivali kao kraj. Kraj se nije desio, ali tada je već uspostavljen konačni vektor grupe kao entiteta koji najbolje živi na sceni, a ne u studiju.
Budete li navalili da istražite sve verzije današnje pesme dostupne na Cevki, spremite neki meze, jer ćete ogladneti pre nego što stignete do polovine ponude. A ako volite prvoklasnu južnjačku prangiju, onu sa mnogo duše, biće to dobro provedeno veče.