Znate šta, dragi moji? Postoje ljudi čiji gubitak je nemoguće preboleti. Frank Zappa je ličnost koja danas nedostaje više nego ikad, otkad ga odvukoše na Neko Bolje Mesto pre, uh, četvrt veka.
Međutim, to što je on nevoljno otišao iz ovog meteža nije znak da mi sad treba da prestanemo da mislimo o nasleđu koje nam je ostavio. Zato, na posao.
Jer, hteli mi to ili ne hteli, gabarit tog nasleđa je jebeno velik, a šta god pokušali da preskočimo, pogrešićemo. Drugim rečima: od oklevanja vajde nema.
(…)
Pretpostavljam da ste ispod crte očekivali neke elaboracije i spektralne analize. Uz svo poštovanje vašeg očekivanja, koje doživljavam kao znak poverenja, mislim da bi svako pričanje bilo previše uz OVU muziku.
I zato, ne bih vas više zadržavao. Prepustite se skupljanju (hm… rasturanju?) kosmičkog otpada i barem osam minuta ne razmišljajte o ovozemaljskim trivijalnostima, poput one “Ama, jebote, da li je to Jean Luc Ponty pored njega?”. Jeste, to je Jean Luc Ponty pored njega… I omanja četa ludaka koji su izabrani po standardu kao da ih je Zappa birao…
Hm, čekaj malo: ide li to saksofon kroz gitarsku wah-wah pedalu?… Ne, ne ide to saksofon kroz gitarsku wah-wah pedalu. To što ide kroz gitarsku wah-wah pedalu je bas-klarinet.
Ne zaboravite na ovog čoveka. I slušajte njegovu muziku. Upamtite i ovo: lepota Zappine muzike je u tome što nema veze koji album ćete prvi preslušati. Svaki će vam nauditi manje-više jednako.