Često mi se dešava da za pesme o kojima bih pisao nemam muzičku podlogu na Cevki. Kako su pisanje i priča džabe ako nema tona, celu ideju odložim na neodređeno vreme u nadi da će se pojaviti klip, što se najčešće završava time da i zaboravim o čemu sam hteo da pišem. U slučaju današnje pesme, imam drugi problem. Ona je deo repertoara mnogih velikih muzičara, tako da se poslednjih sat vremena vrtim kao Buridanov magarac između različitih interpretacija pokušavajući da se odlučim za koju sam najviše vezan.
Ако је тачно да нема фотографа који није покушао да ухвати дим, још је тачније да је сваки бар једном покушао да ухвати маглу.
Магла је једна од оних појава које стварају утисак необичног, кад познати призори одједном не личе на себе, више не изгледају како смо навикли да их виђамо. Зато се и каже “изгубио се као гуске у магли“, дезоријентише то.
Проблем са фоткањем магле је у мери. Колико магле?
Kad kao balavac kročiš na muzičku scenu, pa od tog dana, godinu za godinom neprekidno, pa tako nekoliko sledećih decenija, uporno dokazuješ svoju klasu na najteži i najbolji način – egzaktnim rezultatom – onda stičeš nekoliko slatkih privilegija. Najpre, steći ćeš poštovanje auditorijuma, a poštovanje je nešto mnogo stamenije od popularnosti. Drugo, rezultat je merljiv na top-listi, a to u prevodu znači i ozbiljan novac, bar u onom delu sveta u kojem se kreativnost uvažava kao predmet ozbiljnog biznisa. Najzad, steći ćeš pravo da te i upućeni smatraju najboljim među najboljima; a sa tim epitetom ide i privilegija da vremenom možeš da izabereš crème de la crème braće po oružju, pa kad takve uvedeš u studio, sve se završava spektakularnim rezultatom u vidu muzike od čijeg svakog segmenta te spopadaju trnci i pitaš se šta te je to snašlo.
Dobro poslušajte sledeći primer, jer sam prethodni pasus napisao retroaktivno, slušajući baš ovu ludu vožnju. A dok budete gledali, nemojte se čuditi kad prepoznate neke velemajstore koje često pominjemo na ovim stranicama.
Johnny Cash je bio sve samo ne običan čovek. Tokom svoje bogate karijere prošao je dug i trnovit put od buntovnika i odmetnika do mudraca koji je, na kraju svog života, ipak uspeo da se pomiri, pre svega ostaloga, sam sa sobom. Voleli njegove pesme ili ne, nesporno je da je Cash bio od one retke vrste muzičara i ljudi koji nisu pravili kompromise u životu, a njegova bogata zaostavština svedoči o muzičkom bogu kakvih je sve manje.
Ima li nekoga na vidiku ko će uspešno zameniti Dasu u Crnom i, recimo, Boba Dylana, Willie Nelsona, Krisa Kristoffersona, Jacksona Brownea, Townesa Van Zandta…
Standing on corner, spending my time
Out of a job, not earning a dime
Lady steps up, says I suppose
You’re a stylish young man by the looks of your clothes
Prošlog vikenda, stigne mi novi album Rya Coodera u paketiću od tetke iz Kalinjingrada. A stari majstor odavno više ne objavljuje albume ako baš nema šta da kaže, odavno je dokazao ko je, šta je i šta ume svakome ko je spreman da malo uključi onu sivu masu između ušiju. Čovek, prosto, uživa u životu i šalje poruke ne pritiskajući nikoga da te poruke čuje ako mu se neće. Zato svaki novi Cooderov album predstavlja događaj vredan pažnje i vremena. Naročito volim kako on svoje albume uvek pakuje meraklijski, bez pustog tovarenja velike količine sadržaja, onako kako se to radilo nekad, u vreme kad je vinil bio dominantni medij za objavljivanje muzike.
I tako, pustim album u pozadini dok sam sređivao neke fotke. Jednog časa, čujem kako Cooder pominje Google. WTF? Pogledam, numera se zove “Gentrification“. Za deset sekundi pronađem tekst na netu. I zaista, tamo se tek sa malo paraboličnih figura pominje glavni problem džentrifikacije – to je ono kad korporacije prodru u siromašnu četvrt, naprave hipstersko mesto, a onako usput upetostruče cenu stanarima.
I setim se kako je to aktuelni trend u Evropi, kako Google značajan deo svojih operacija seli u Evropu, kako cela EU gleda u Berlin, jer ono kako oni budu rešili problem džentrifikacije u delu grada poznatom pod imenom Kreutzberg, tako će i svi ostali…
Физика је чудо једно, ради бесплатно и никад не упадне у несташицу. Ради и за викенд и празнике, верске и државне, раде сва одељења, чак и оптика. Сама спроводи своје законе, не тражи да јој се оснује посебна полиција за то.
За ефекат мрачне коморе је, вели, потребан мрак и комора са рупом. Оно што обично не каже је да је за бољи ефекат потребан бољи мрак и ситнија рупа. А шта ако није баш тако јако мрак, и ако је рупа омањи прозор? Па… добија се фотка.
Ове боје не бих приметио никад. Нисам их приметио док нисам ово снимио па погледао у екранче. Скроз у страну од текућег пројекта, забасах у физику.
Prošlo je 50 godina od najvećih previranja posle Drugog svetskog rata koja su iz korena prodrmala tadašnja učmala autoritarna i konzervativna društva, pre svega ono u Francuskoj. Kao i uvek u takvim situacijama, sve je počelo spontano, ali se pretvorilo u ozbiljno jer je tadašnji bunt imao svoju izrazito socijalnu, ekonomsku, kulturnu i političku prirodu.
Danas je ta priča toliko medijski romantizovana pa nije zgoreg da se podsetimo nekih istorijskih detalja.
Ne, nismo na postu, nasuprotiv. Nego fotkanje klope umemo da preskočimo, nismo od tih kojima ručak traje pola sata duže, zbog te predigre sa fotkanjem, kačenjem na mrežu, čekanjem da pratioci primete, popisivanjem stanovnika Lajkovca itd itd.
