Do pre par dana nisam imao pojma ko su Šejkeri. Ne, nije u pitanju ona posuda u kojoj se mućkaju kokteli, već članovi protestantske zajednice (sekte?) koja je delovala u Ujedinjenom Kraljevstvu pre nekih tristotinak godina. Živeli su u posebnim zajednicama (komunama), zagovarali pacifizam i ravnopravnost polova, jednostavan život i tradicionalne hrišćanske vrednosti, pa nije ni čudno što su ih krajem XVIII veka ekspresno p(r)oterali u Ameriku da tamo propovedaju svoje učenje.
U neku ruku, bili su pretača hipika koji su se desili par stotina godina kasnije.
U novoj domovini bilo je mesta i za Šejkere, nisu ih proganjali i gledali popreko, a ako ste se barem malo bavili američkom roots muzikom, neizbežno je da ste se dotakli tradicionala vezanih za Apalačke planine – na tom podneblju su se sačuvale najstarije “narodne” i komponovane pesme.
Jedna od komponovanih je i današnja, a njen autor je Joseph Brackett, jedan od najznačajnijih šejkeskih vođa iz XIX veka. Sve bi, verovatno, ostalo u lokalnim okvirima da ovu pesmu nije iskoristio proslavljeni kompozitor Aaron Copland u svom baletu Appalachian Spring, pa je na taj način stekla široku popularnost u Americi.
Odakle, sada, Yo-Yo Ma u celoj današnjoj priči? Ovaj trenutno najznačajniji čelista je poznat kao muzičar koji nema predrasuda. U njegovoj bogatoj diskografiji naići ćete na ponekad čudan izbor materijala koji izvodi, pa nije nemoguće da vas na nekom od albuma koje prate njegovu vanserijsku karijeru prošeta od Bacha do Piazzole, da bi vas vratio na zemlju preko Brahmsa i Chicka Coreae.
Veza koju Yo-Yo Ma ima sa Apalačkim planinama i muzikom tog podneblja je kontrabasista Edgar Meyer. On važi za “tatu” za ovu vrstu muzike. A gde je on, tu su i još neki vrhunski tipovi koje smo na blogu već pominjali (Jerry Douglas, Bela Fleck, Sam Bush) kroz priče o bluegrassu. Ako nekoga zanima spoj tradicionalnog i klasičnog od kojeg otpadaju uši, moja preporuka su albumi Appalachia Waltz i Appalachian Journey (uz Yo-Yoa i Meyera na njima svira i virtouz na violini Mark O’Conor).
Glas Alison Krauss, kraljice bluegrassa ste, verujem, i sami prepoznali.
Zato, zanemarimo duhovnu poruku (koja je opšta, kao i u ostalim sličnim pesmama) i slušajmo božanstvenu muziku. 