Veliku muku trpim u životu: prinuđen sam da radim mnogo, često i vikendom, život mi se pretvorio u dane mrmota. To samo po sebi nije neki problem, jer ne radim za ping-pong loptice, a pogotovo me nije On obećao Njima da radim bez pišanja i pauze vasceli dan za male pare. Nego bih voleo da slušam muziku, a ne smem. Problem se sastoji iz toga što često naleti nešto čemu bih odmah hteo da utvrdim poreklo, godinu, muzičare na snimku, čega još ima na albumu… I dok dlanom o dlan, upropastim radni tempo.
Ponekad ipak ne mogu da odolim: pustim bar Radio Paradise da me zabavi neki minut… Neki sat. Ili dva. Ili tri. Onomad je iz Bilove plejliste naišla ova numera:
A to se, nešto kasnije, pretvorilo u paničnu jurnjavu da postignem rok za neki posao koji sam morao na vreme da uradim. Jer – posle ove svirke, neizostavno sam morao da čujem još muzike grupe Manassas.
Nekad davno sam nešto malo svirao gitaru; ništa bitno ni značajno, beše to nekakav izraz u vremenu u kojem sam prošao svoj adolescentski period. No, bez obzira na nevelike domete, ponešto sam naučio o tome kako izgleda prepustiti se nekoj muzičkoj temi tokom sviranja. Zarazna stvar, pogotovo ako si okružen istomišljenicima i na sličan način doživljavate improvizaciju koju zajedno gradite. Dešavalo se da smo do jutra davili neke teme koje smo razvili sasvim slučajno (ili smo to tako doživljavali; beše tu i parafraza tuđe muzike, ohoho) i na kraju nismo mogli sami sebe da prepoznamo u toj svirci.
Potpuno sam siguran da se upravo to desilo u studiju dok je Stephen Stills vodio svoju ekipu kroz ideju koju je hteo da snimi. Ne bi me začudilo da su jednog trenutka zaključili kako je ispalo baš dobro to što je magnetofon ostao uključen tokom spontane sesije, pa to stavili na ploču. Kao rezultat takvog ludijanja, u kojem se nedvosmisleno prepoznaje uživanje u času kad je sinergija preuzela vođstvo nad pojedinačnim idejama, nastala je spontana muzika koja očigledno nema nikakvu veliku poruku, ali u sebi nosi gotovo animalni emotivni naboj, kreativni paroksizam čiji ishod nije bilo moguće planirati.
Za mene je ova muzika naročito vredna zato što otkrivam onu kreativnu stranu Stephena Stillsa koju nije moguće čuti na mnogo mesta: dva albuma grupe Manassas, ona super sesija koju je Stills nešto ranije potpisao sa Alom Kooperom i Mikeom Bloomfieldom – i to je to. Mimo toga, Stills je napisao i izveo još mnogo odlične muzike, ali ona je uvek bila filigranski izvedena, o detaljima se vodilo računa čak i kad je bilo mnogo vutre u priči, znanje je uvek nekako bilo korak ispred spontanosti. Ničeg lošeg nema u tome, ali drugačije su to beleške.
Dobra muzika za nedelju popodne, zar ne?