Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Seća li se iko danas grupe Splinter? I ja sam se češkao po glavi jer mi je ime bilo poznato, ali su se kockice složile tek kada sam malo pročešljao internet. Oni su klasičan primer kako relativni početnici mogu da naprave brilijantan album, a igrice oko autorskih prava i nemogućnost reizdavanja njihovih radova u digitalnom formatu učine da ih prekrije debeli sloj prašine.
Iako su imali neverovatnu podršku na početku svoje karijere.
Someday you’re gonna feel the pain
Someday you’re gonna know my pain
Po prestanku rada grupe The Nice jedino je Keithu Emersonu išlo dobro sa novom grupom. Ritam sekcija Lee Jackson/Brian Davison je pokušavala da još uvek bude u igri no stvari se nisu odvijale kako su oni želeli. Jackson je imao solidan uspeh sa grupom Jackson Heights, snimio sa njima četiri albuma, ali je komercijalno propao. A za Brian Davison’s Every Which Way i istoimeni album skoro da niko nije ni čuo.
Trebalo je da se spašava što se spasti može…
Шта ми је важније, да ми се цела серија зове баш баш исто, или да наслов буде тачан? Ипак ово друго, па нек се и затури, нисам формалиста.
А опет, зашто две? Зато што су снимљене истом техником, коју сам већ једном био приказао (фотка више не може да се види, појео је минус), значи комбинацијом жи(в)чаног окидача и клупског блица у кадру, уз довољно дугу експозицију. И статив, исто клупски, јер потрајаће још две године док дођем до свог блица и скоро тридесет до статива.
Не дам линак на велике, ово је технички лоше, јер сам ту тек учио зашто температура развијача треба да буде 18-20 степени. Ово је било штогод хладније, негатив је испао танак. А има и других мана.
U okviru nezvanične podrubrike “a zašto ja ovo nisam ranije čuo” u muzici za popodne Suštine pasijansa, danas stojim pred vama češkajući se iza uha i pitajući se kako je moguće da sam za ovo ime prvi put čuo tek pre nekoliko dana.
Zapravo, znam odgovor na to pitanje.
Inspiracija nije stvar koja dolazi u zadato vreme ili se može kupiti. Naiđe, tako, kada je ne očekuješ ili te napusti, kao mene danas. I dok pokušavam da smislim o čemu bih pisao, ova pesma mi ulete sama.
Kao da je znala da je pravi trenutak.
Midwest Farm Disaster (1972) je jedan od onih albuma do kojih se veoma teško dolazi. Na portalima koji se bave folk muzikom ljudi su o njemu pričali u superlativima, ali nikako nisam mogao da ga se dokopam. Dobro, nema veze, nije ni prvi ni poslednji put, mislio sam, a po glavi mi se neprestano vrzmao njegov omot.
Kostur, velika svinja na kojoj sedi Bob Martin – to nije nešto što se često viđa.
Strpljenje mi se, kao i obično, isplatilo, pa me je, početkom godine, Mario obradovao japanskim reizdanjem ovog albuma. Bacio sam se na slušanje.
Kraj osamdesetih David Bowie je dočekao ovenčan zasluženom slavom. Za prethodne dve decenije je uspeo da se nametne muzičkom svetu kao jedan od najznačajnijih autora svih vremena koji je, neosporno, bio sposoban da se uklopi u bilo koji muzički trend. Ili da ga sam kreira. Pojava CD-a kako novog nosača zvuka je bila prilika da se sumira prethodni opus i krene dalje.
A to je već bio ozbiljan zahvat.
Snežana Radojičić, najpoznatiji srpski ciklonomad, osvedočeni je prijatelj Suštine pasijansa. Upravo danas mi je stigla razglednica iz Pjongjanga, a to sam čekao da bih vam pokazao i ono pravo:
Da, dobro vidite. I nije ovo nikakva fotomontaža: Suština pasijansa se zatekla u Pjongjangu.
