Month: June 2018

Ma, pusti to…

Ostalo je još nekoliko dana do Svetskog prvenstva u fudbalu ili kako se to već danas zove. Voleli mi “najlepšu sporednu stvar na svetu” ili ne, tek, ne gine nam višednevno zasipanje medija raznim pričama i komentarima na tu temu. Ratno stanje u domovima se podrazumeva, jer utakmicama nikada kraja, a samoorganizovanje komšiluka će, kao i obično, doći do izražaja – pola zgrade će da pije pivo i da navija, a ona druga, ženska polovina, organizovaće se po kružocima i konspirativno razmatrati ljubavne zavrzlame u raznim Parovima, Zadrugama i sličnim emisijama koje, inače, ne gleda. I don't know smile

Pa ko preživi.

Nastavite sa čitanjem… “Ma, pusti to…”

Radije bih oslepela

Ellington “Fugi” Jordan je bio jedan od brojnih soul/funk songwritera iz šezdesetih kakvih ima na stotine. Krajem šezdesetih je zaglavio u zatvoru zbog ko zna čega, a poseta njegove prijateljice Ette James, ispostaviće se, bila je presudna što će samo jednom pesmom ući u muzičke antologije. Navodno, Etta i Fugi su zajednički kompletirali pesmu, a našla se na njenom albumu Tell Mama (1968) već naredne godine. Kao koautor pesme “I’d Rather Go Blind” potpisan je tadašnji Ettin “dečko” Billy Foster iz, navodno, finansijskih razloga.

Pesma bi, verovatno, ostala “jedna od Ettinih” da je se nisu dohvatili belci.

Nastavite sa čitanjem… “Radije bih oslepela”

Živeću večno

O besmrtnosti možemo da razglabamo nadugačko i naširoko. Ako je shvatimo kao stanje nemogućnosti umiranja, onda nije čudno što su ljudi kroz istoriju činili svakakve gluposti ne bi li postali besmrtni. Ni stari filozofi se nisu slagali oko ovoga pojma(Platon, Aristotel), a kada nema racionalnog objašnjenja, stvara se odlična podloga za manipulaciju.

Različite religije nam obećevaju život posle smrti, bilo da je bolji od onoga koji trenutno živimo ili da nas tamo negde čeka 1000 devica. Smile with tongue out

Nastavite sa čitanjem… “Živeću večno”

Muke po identitetu

Sike je moj rođak koji je pre pola života, zahvaljujući jednom vanrednom talentu kojim je raspolagao i dobro ga koristio, otišao u svet trbuhom za kruhom. Danas živi taman dovoljno daleko da bi se to moglo nazvati drugom planetom, a opet dovoljno blizu da kad mu padne klapna, samo sedne u kola i sjuri se u rodni kraj; to je formula na kojoj mu malčice čak i zavidim. Iz nekih samo njemu znanih razloga, Sike veruje u moj muzički ukus i ponekad me pita za mišljenje o nekome ili nečemu. Znajući da se on tim pitanjima ne razbacuje, a da moj stav ima uticaj na njegovo mišljenje, potrudim se da ne zloupotrebim to poverenje i pružim mu iskren i temeljit odgovor.

Jutros me na fejZbuku dočekala poruka od Siketa: “Ajde molim te, reci mi tvoje mišljenje o grupi Greta Van Fleet, ali onako kao što ti znaš, klinci su.”

Teško žabu u vodu naterati.

Auh, brate.

Nastavite sa čitanjem… “Muke po identitetu”

Noći bez ljubavi

Zvao me, onomad, moj prijatelj Crni. Ima on običaj da se ne javlja mesecima jer se poslovno smuca po svetu, pa onda sednemo da popijemo koje pivce i rezimiramo gde je sve bio i šta je radio. Po pravilu, uvek me časti sa nekim diskom koji pokupi usput tako da se unapred radujem iščekujući da saznam čime će ovoga puta da me iznenadi.

Zoćko, reče mi, pripremi se da upoznaš Kate St. John, po našem je ukusu.

Nastavite sa čitanjem… “Noći bez ljubavi”

Sijalice

Sa muzikom Vana Morrisona sam se upoznao relativno rano kroz pesme grupe Them. Posle toga mi je bilo potrebno nekoliko godina da se dočepam nekog od njegovih solo albuma i bio sam ne malo iznenađen onim što sam našao na njima. Van je, u međuvremenu, odleteo u neku drugu vasionu, pa sasvim mogu da razumem slušaoce koji se nisu primili na tu njegovu novu muziku. Ja jesam, iz cuga, pa danas mogu slobodno da kažem da sam se Vanovih pesama naslušao više od mnogih drugih.

Razlog je jednostavan – teško je naći muzičara sa tako velikim diskografskim opusom za koji mogu da kažem da su mu dve trećine izdanja remek dela, a ostatak daleko iznad proseka.

Nastavite sa čitanjem… “Sijalice”

Једна од пре: поља из старог краја

Ово сам шкљоцнуо само због водоторња и фабричког дима, јер их је по Вирџинији јако тешко ухватити у исти кадар. Где има водоторњева, ту је насеље, дакле нема индустрије, њу протерају даље. Али ово је крајњи југ, близу границе Северне Каролине, дакле скоро вукојебина. Може све заједно.

Шкљоц из руке док су кола у покрету, увежбало се то, светло је јако и експозиција ће бити кратка. Три четр сад

Фабрички дим је редак, а и ови облаци индустријске водене паре (што ми је неко после објаснио, ваљда ту праве папир). Добро, уштрикао сам снимак, вози даље, има још 350 км до тамо.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: поља из старог краја”