Sa muzikom Vana Morrisona sam se upoznao relativno rano kroz pesme grupe Them. Posle toga mi je bilo potrebno nekoliko godina da se dočepam nekog od njegovih solo albuma i bio sam ne malo iznenađen onim što sam našao na njima. Van je, u međuvremenu, odleteo u neku drugu vasionu, pa sasvim mogu da razumem slušaoce koji se nisu primili na tu njegovu novu muziku. Ja jesam, iz cuga, pa danas mogu slobodno da kažem da sam se Vanovih pesama naslušao više od mnogih drugih.
Razlog je jednostavan – teško je naći muzičara sa tako velikim diskografskim opusom za koji mogu da kažem da su mu dve trećine izdanja remek dela, a ostatak daleko iznad proseka.
O Vanu smo na blogu pisali nadugačko i naširoko, pa neću da se bavim njegovom biografijom. Ljudi imaju ambivalentan odnos prema njegovom radu – jedni ga, poput mene, bezuslovno obožavaju, dok su drugi ravnodušni. Ovim drugima ništa ne zameram jer, verovatno, nisu otkrili glavnu tajnu kako on funkcioniše. Caka je da se ubaciš u njegovo raspoloženje u trenutku sastavljanja albuma, a ako ti to pođe za rukom, posle sve ide glatko.
Album Veedon Fleece (1974) je poslednji u nizu od osam remek dela nastalih između 1968. i 1974. godine i praktično zaključuje najkreativniji period Vana Morrisona. Nastao je posle iznenadnog razvoda od tadašnje supruge i odlaska iz Amerike. Shodno tome, prepun je emocija i introspektivnosti, pa ne iznenađuje elegični i smiren ton pesama prepunih autobiografskih detalja. Irska je Vanu ponovo bila u srcu, a atmosfera i mistika kojom je obavijena muzika čini ovo delo brilijantnim.
Motiv koji se provlači kroz celi album su ljudi koji su u potrazi za svojim domom. Ako poslušamo “Bulbs” i pesmu “Cul De Sac“, inače izdate zajedno kao singl, lako možemo da zaključimo da ovako zajedno mogu da budu delovi konceptualnog albuma koji govori o napuštanju Irske (Evrope) i odlasku u Ameriku.
U “Bulbs” imamo devojku koja želi da ode u Ameriku ali joj ne polazi za rukom i oseća se izgubljenom. U mislima je sa braćom i sestrama koji su ostali kod kuće, sećajući se kako su se dobro provodili u barovima. Zbog svega toga plače, krijući se u senkama oskudnog osvetljenja. Jasno je da je zapala u ćorsokak jer nijedno od tih mesta više ne postoji sem u njenom pamćenju. A ono je, kao što dobro znamo, krhko. Postoji dok je okolina statična. Ali dok se krećete sa jednog mesta na drugo, u potrazi za novim domom, fotografije rodbine i prijatelja i sećanja neumoljivo blede i postaju strane.
I šta onda preostaje sem da se pusti po koja suza, u potaji, na mestima gde te niko ne vidi.
“Bulbs” je poučna pesma koju treba da pustimo svom potomstvu koje je, ionako, već jednom nogom na putu bez povratka.