Roger Daltrey je, složićete se, pošteno zaradio svoje mesto u enciklopedijama kao pevač grupe The Who. Ako ste gledali bilo koji njihov koncert, mogli ste da vidite da on, kao i ostatak ekipe, naprosto sagoreva na sceni od početka do kraja nastupa, bez obzira kada je snimak nastao. Uvek je gas bio pritisnut do daske. No, u trenucima kada je grupa pauzirala i nije nastupala, nije mogao da sedi miran. Još od početka sedamdesetih snimao je solo albume za svoju dušu. Do sada ih se nakupilo tuce, ali se njima nije proslavio.
I sada ima novi, koji je, barem meni, odlično legao.
Daltreyjeva ideja je bila jednostavna: povratak na same muzičke početke, u početak šezdesetih, kada Pete Townshend još nije počeo da piše sopstvene pesme. Svirali su soul kao i mnogi drugi na igrankama. No, kako je Daltrey objasnio u jednom od poslednjih intrevjua, “danas je došlo vreme da svojim muzičkim i životnim iskustvom ponovo zapevam soul. Iako sam uvek pevao iz sveg srca, kada imaš 19 godina, nisi sposoban da to učiniš kako treba. Potrebno je mnogo vremena da se pohvataju sve tehničke finese i ekspesivnost ove vrste muzike”.
Pored Townshenda, ključni čovek na albumu je klavijaturista Mick Talbot, veteran poznat iz grupa The Style Council i Dexys Midnight Runners, pa ako ste, poput mene, fanovi ovih grupa, odmah znate kakav će približno da bude zvuk i na ovom albumu. Pesme su pomno odabrane, od proverenih autora (Nick Cave, Stephen Stills, Boz Scaggs, Stevie Wonder…), a ima i par Daltreyjevih.
Naslovna numera “As Long As I Have You” je stari hit iz 1964. godine koji je tada izvodio danas zaboravljeni Garnet Mims. To je isti tip koji je imao hit i sa pesmom “Cry Baby” koju svi znamo u izvođenju Janis Joplin. Ovde dve pesme je napisala i ista ekipa Bert Berns / Jerry Ragovoy, ljudi čije mnoge pesme sigurno znate, pa pogledajte hiperlink.
Iz naslova je jasno o čemu se radi u pesmi i tipična je za vreme kada je nastala.
Što se mene tiče, Daltrey odmah može da priprema još jedan ovakav album.