Ne znam kako je vama. Meni je malo teško u Danu mrmota, ne toliko zbog posla koliko zbog curenja vremena a da se ništa ne dešava. Dakako, da bi se stvari dešavale, potrebno je preduzeti nešto – nemam iluzija da je moguće ikako drugačije – ali to me sad dovodi u situaciju poznatu kao “kvaka 22”: crkavam ovde kako bih mogao nešto da preduzmem, a potrebno je nešto da preduzmem kako ne bih crkavao. Benasto, ali tako je to.
Jedno od ambulantnih rešenja, srećom uspešno, jeste ispiranje ušiju. Ono figurativno, dabome, muzikom u sinapse. Baš da vam ne govorim koliko me to drži na gomili, jer ne biste mi verovali. Ali, možda mi uspe sa ilustracijom.
E, tako se to radi.
Neposredni povod za izbor današnje pesme je rođendan jednog mog prijatelja. Znate ga i vi, nego čovek nije balavac, pa neće da se hvali, a ja poštujem diskreciju koja se podrazumeva. Konačni izbor muzike za prigodu je predmet sinhroniciteta: dok sam lupao glavu šta da izaberem, ova izvedba je sama ušla u kadar, legla k’o guza na nošu i to je bilo to.
– * –
Današnja pesma je tek malena ilustracija krhkog postojanja jednog veličanstvenog benda. Mnogi su prognozirali da će se Genesis urušiti kao kula od karata nakon odlaska Petera Gabriela: spiritus movens grupe je iskoračio iz te priče iz mnogih razloga, uz nekoliko novinarima prikladnih i dobro intoniranih izgovora. Iz perspektive naknadne pameti, jasno nam je da je došlo do kombinacije zasićenja postojećim idejama i grča u nedostatku realne perspektive kuda dalje posle epskog albuma The Lamb Lies Down on Broadway (1974). Najzad, da su izrečeni razlozi Gabrielovog odlaska bili presudni, on bi se vratio u grupu nakon što je porodična kriza prošla…
Međutim, druge su muke tu bile posredi: Genesis je imao verno kultno sledbeništvo, ali ono nije bilo dovoljno veliko, pa najviše što su finansijski mogli da postignu bila je “pozitivna nula”. Američka turneja iza albuma The Lamb… završila se tako što je grupa ostala u debelom minusu, a to što su ostali bez frontmena je značilo da nemaju pokriće da se izvuku iz loše situacije. Posle dugog perioda premišljanja nakon što su svi najzad shvatili da se Gabriel neće predomisliti, odlučeno da pokušaju uz prestrojavanje, jer kreativni naboj je još bio prisutan i verovali su da priča najzad može da uspe.
Svet još nije znao šta se dešava, a bend je inkognito objavio oglas da se traži frontmen “za grupu čiji stil je nalik grupi Genesis”. Tokom mukotrpnog ocenjivanja materijala preko 400 kandidata među kojima su dominirali razni Gabriel-wanabee ludaci, Banks i Rutherford su najzad sabrali dva i dva, pa uspeli da ubede Phila Collinsa da preuzme glavni mikrofon. Teatarska dimenzija Genesis nastupa je svakako otišla sa Gabrielom i nikome nije bilo stalo do toga da je rekonstruiše – ono što je Gabriel radio svakako nije moglo da se klonira, a da ne izgleda patetično – nego je vladalo uverenje da će pretekli muzički kapacitet biti dovoljan da privuče interesovanje i zadrži pažnju.
Tako je i bilo. Album A Trick of a Tail je objavljen u februaru 1976. godine, a do juna je postao zlatni na Ostrvu. Nije to bio nikakav splet slučajnosti niti sindrom “čudo za tri dana”, mada je publika zaista želela da zna kakvu je to formulu grupa pronašla posle odlaska Nezamenljivog. Sadržaj je u muzičkom smislu bio i te kako zanimljiv, zvučna produkcija je bila raskošnija nego ikad pre (siguran rad odličnog producenta Davida Hentschela), prvi put su spremljeni i plasirani promotivni video materijali za TV, a koncerti koji su usledili prestali su da budu intelektualni izazov, već sjajne parade progresivne svirke, što je široj publici bilo više po volji. Pošto je Phil Collins sad morao često da izlazi pred publiku, to je bio potreban drugi bubnjar; zarad američke turneje angažovan je Bill Bruford, jedan od najsigurnijih bubnjara koje je Engleska ikada imala. Današnji video zapis potiče upravo sa te turneje 1976. godine.
Stari dugovi su vraćeni, Genesis je preživeo kao bend (i kao brend), top-lista je najzad osvojena, svi su bili zadovoljni… Pa, ne baš svi: iako je album A Trick of a Tail jedan od najboljih primera sinergije u kompletnom opusu grupe – sva četvorica su pružila izuzetno kvalitetan doprinos sadržaju – nastale su prve pukotine jer još uvek nije trasirana strategija budućnosti grupe. Blagi konceptualni pristup u gradnji albuma, što je oduvek bio uobičajeni metod većine progresivno orijentisanih stvaralaca, više je bio stvar trenutka nego prave ideje. Nije se znalo čija je poslednja i to je moralo da ima svoju cenu. Došlo je do nesuglasica tokom snimanja sledećeg albuma i Steve Hackett je doneo tešku odluku (u naknadnoj pameti takođe overenu kao ispravnu) da napusti bend. Posle toga ostadoše trojica…
U krajnjoj perspektivi, album A Trick of a Tail može da se tumači na razne načine; znam za ljude kojima je on čak omiljen u opusu grupe. Neko gleda na album kao na “to više nije to, bez Gabriela”, dok neko skreće pažnju “tek sad je to ono pravo”, što je uobičajeni pokazatelj da se svetu ne može ugoditi. Meni taj Genesis album nije omiljen, ali volim ponekad da isperem uši njime, jer čujem odličan rad grupe koja je u autorskom i interpretatorskom smislu stigla dalje nego većina. Ne ložim se na tužne balade o tome kako je to bila labudova pesma one sviračke ekipe (pa i nije – ipak je to Wind and Wuthering), a rasprave šbb kbb ostavljam za vreme kad mi bude dosadilo da slušam i post-Hackett Genesis i samog Hacketta, što baš i ne znam da li će se ikada desiti.
– * –
Ah, da: srećan rođendan, hombre!