Ваљда сам се штогод трудио да оставим утисак на рибе, па ме је било на све стране. Клуб је увек кубурио с парама, то јест без, па је увек гледао да се огребе бар о материјал – пропратимо неку другу тзв. манифестацију (тј испољавање, где су само ископали то) и очешемо се о њихов буџет на име утрошка фото материјала. Којег бисмо набавили бар двоструко више него што треба.
Тако сам доспео испод моста.
Нисам био сам тамо, то су се кајакаши нешто такмичили. Њихов клуб је био испод моста (сад је поред оног другог), а за организацију су чак изнели све оне бајаги кожне столице и довукли чудо једно од опреме.
Ту су, да видимо, мегафон, воки токи (оно што држе неки у позадини, комада два а мора да је негде уз реку био и трећи), озвучење, магнетофон тракаш, нишанска справа за линију циља (оквир од летава са канапом по средини). Ту је и информациони систем – писаћа машина, гомила папира и индиго папир марке Карбон Загреб , те сигналне заставице.
Са фотографске стране, видим да сам се здао да ухватим кадар. На првој напросто нисам одолео одразу моста, а тада сам мислим развијао Илфорд ФП4 у позитивском развијачу, што је по овако облачном времену истицало светле површине а давало и добра зацрњења, што се ето види и кад се 40 година касније искенира негатив. Тада сам можда успео да на позитиву поравнам обалу да иде упоредно са ивицом папира, али сад нећу да кварим, нека буде мало искошено али нека се види да су и кајакаши тада имали публике.
За другу сам се попео на мост па штрикнуо одозго. Некако ми се чинило да ћу тако боље да ухватим динамику свега што се ту догађало. А догађало се, сваки час је било нешто да се исправи пре него што трке стварно почну. Вокитокисти су се стално нешто договарали, ко зна колико су батерија потрошили. Мора да су им руке отпале, то чудо је имало кило и нешто. А можда и нису, веслачи су то.
Гледам те сточиће, каква је то била израда. Наводно индустријска, али у ствари прилично занатска – требало је те ноге заварити људски, то нема никакве бочне летве, то се држи само на вару. А држало је коњски. И плоча пресвучена практично неуништивим ултрапасом, који су понеки звали ултрапласт, јер ваљда име треба да има везе са ствари коју означава. Десило ми се једном, током јадних деведесетих, да неко напросто није имао пара да ми исплати тезгу, па сам уместо лове извукао један канцеларијски сто пресвучен тим. Још увек се сија и не фали му ништа, иако га трошим бар десет година, а пре тога је имао бар двадесет година радног стажа. У Америци сам имао радни сто на ком је померање тастатуре оштетило површину већ након седам година… Више ни пластика није као што је некад била.
Иначе, оно са рибама није баш успело. Јесте да сам се некако увалио у женско друштво, али… рибе које се окупљају око спорта (како превести groupies, групаче?) ме напросто не доводе до заједничког језика. Нисам тај, ја сам овде само фотограф.