Стари виц о преговорима између рибе и студента машинца гласи:
– па, колики ти је?
– шездесет
– чега шездесет?
– подразумева се да је милиметара
– ха!
– не ха, него фи
У том вицу слово х бар има почасно место, јер неће га схватити ко не зна да се њим обележава висина. У остатку усменог и писменог саобраћаја не проводи се баш најбоље.
Код овог слова није питање како се чита, него прво да ли алфабет уопште треба да га има, па ако претегне на треба, да ли ће да се чита, па ако претегне на “да се чита”, тек онда на како. Код толиких ако-можда-ваљда, неко кукавније слово би већ нестало из алфабет(ов)а, али х се не да.
Чак и код нас, где се чита(ло) онако како се пише, било је двојбе треба ли нам х или не, па је Вук преломио да није ерцеговачко наречје најчистије, него херцеговачко (јер ерцеговски домороци говоре х), и то му би то. Ал’ зато постоји презиме Ерцеговац, и гомила други’ речи у варијантама са и без х. Ал’ бар знамо да се чита кад је написано, ту бар дилеме нема.
