Početkom pedesetih rhythm and blues su bili strogo ograničeni na crnačke klubove. No, polako se povećavalo interesovanje za ovakvu vrstu muzike, što nije mimoišlo ni retke belce. Poznati autorski dvojac Jerry Leiber/Mike Stoller je bio među prvima koji su uhvatili kopču sa novim trendom, a stvari će eksplodirati neku godinu kasnije kada će nova muzika dobiti i oficijelno ime – Rock & Roll.
Mnoge pesme koje su napisali Leiber/Stoller su danas klasici. Rana faza Elvisa Presleya ne može se zamisliti bez numera “Hound Dog“, “Jailhouse Rock“, “Don’t“, a “Kansas City” su samo The Beatles snimili u nekoliko verzija.
Ni sam ne znam koliko sam čuo varijanti ove potonje.
Izvodili su je mnogi veličanstveni muzičari, od Elvisa do Jamesa Browna, a vi sami potražite verziju koja vam žanrovski najbolje paše. Danas je ona samo povod za jednu drugu interesantnu priču.
Posle završetka snimanja albuma A Salty Dog (1969) grupa Procol Harum se, praktično, raspala. Napustili su je orguljaš Matthew Fisher i basista Dave Knights. Preostali članovi su se brzo snašli – doveli su Chrisa Coopinga, svog starog drugara iz grupe The Paramounts, iz koje je Procol Harum i nastao.
Nova postava se vredno uvežbavala, a na samom početku 1970. godine ušla je u studio kako bi napravila demo snimke i ispolirala detalje u zvuku. Dok su se “nameštali u studiju”, vreme su prekraćivali svirajući rock & roll klasike, baš kao u vreme The Paramountsa.
Ti sešni su bili dobra zajebancija koju su u šali, na inicijativu Davea Mundyja, Brookerovog ortaka i sešn pevača, nazvali Liquorice John Death. Snimljeno je ukupno 38 pesama, a 13 od njih će se naći na albumu Ain’t Nothin’ to Get Excited About koji će se pojaviti tek 1997. godine.
A sada je i malo jasnije zašto naredni album Procol Haruma, Home (1970), ima “najrokerskiji” zvuk od svih koje su snimili.
Kao i kome je posvećena pesma “For Liquorice John” sa albuma Grand Hotel (1973).
U jednom trenutku, nesrećni Dave Mundy se popeo na krov solitera i pomislio da je Ikar.