Još dok je bio u grupi Cream, pored toga što je imao reputaciju vrhunskog bubnjara, Ginger Baker je važio za čoveka kome se prišivalo da ima “kratak fitilj” i da je sklon incidentima. Najpoznatiji je onaj kada je potegao nož na Jacka Brucea i prislonio mu ga na stomak. Da ne ulazim u motive takvog ponašanja, da li je u pitanju bila njegova narav, alkohol ili neke supstance tek, posle svih tih iskustava iz šezdesetih, Bakera je pratila aura “čoveka sa kojim je teško sarađivati”.
Njegova jedina konstanta bile su nestalnost i lutanja.
Posle raspada grupe Cream, kao prvi bubnjar koji je postao superzvezda, pozvan je da se priključi neuspelom projektu Blind Faith. Već je neko od nas pisao o tome: previše kreativnih ljudi na jednom mestu, Eric Clapton razvaljen od neuzvraćene ljubavi, droge i alkohola, i ko zna šta još… Nisu dali dobre rezultate.
Nova avantura i bend, Ginger Baker’s Air Force, bio je zamišljen kao spoj Bakerovog lepršavog stila sviranja bubnjeva i tribalnih ritmova Afrike. No, početkom sedamdesetih, niko nije bio spreman da sluša takvu kombinaciju. Jednom rečju, posle zvezdane karijere sa grupom Cream, Baker je tavorio…
Nekako u isto vreme, braća Adrian i Paul Gurvitz, veterani iz šezdesetih i već poznati po svom relativno uspešnom radu u grupama The Gun i Three Man Army su tražili priliku za sebe. Udruživanje sa Bakerom i nije bila loša ideja, a nova grupa kreativno je nazvana Baker Gurvitz Army. Tek toliko da se zna ko je u njoj najveća zvezda, a nije bilo loše i u marketinške svrhe…
Sredina sedamdesetih i nije bila loš trenutak da se “gura” hard rock varijanta (kojoj su Gurvitzi stremili), no Bakerovo “jazzy” udaranje po bubnjevima se nekako uklopilo. Između 1974. i 1976. godine Baker Gurvitz Army su snimili tri sasvim dobra albuma (koji su zapakovani u izuzetne i originalno koncipirane omote), nisu postigli neki veći komercijalni uspeh i ugasili se posle smrti svoga menadžera.
Današnja pesma se, ma koliko čudno izgledalo, plasirala u prvih 200 na Billboardovoj listi, što je manje važno. Ovaj snimak, zapravo, odlično služi kao podsećanje na to kako je grupa funkcionisala – same pesme i tekst koji nije vredno pominjati bile su samo uvod u odlično “džemovanje” koje ide posle toga i u kom muzičari daju sve od sebe (posebno Baker, koji je vidno raspoložen za vreme svirke). Skrećem vam pažnju i na klavijaturistu Petera Lemera, koji je vrhunski igrač među britanskim džezerima, pa nije zgoreg da ispratite hiperlink jer će mnoge stvari da vam postanu jasnije.
Ovakvu muziku odavno ne slušam. No, ovaj klip je svedočanstvo o vremenu u kome nije bilo foliranja, Pro Toolsa sa 128 kanala i sličnih tehničkih andramolja dostupnih svakome ko misli da bi trebal oda se bavi muzikom.
Samo ruke, noge i deset prstiju, pa ko dokle dobaci. 