Svi smo malo odlepili zbog leta koje nije leto, naši dragi čitaoci odlaze i dolaze sa odmora a da i ne primetimo, pa se i mi spremamo da uskoro proglasimo tradicionalnu pauzu… Zasviraj i za pojas zadeni, mudro rekoše naši stari, pa u sklopu priprema za odlazak tamo negde, proveravanja stanja automobila i toga da mi je crkao vodokotlić koji moram da zamenim sada ili posle, mogu da se uhvatim za šefovu čuvenu direktivu – piši šta hoćeš, samo nemoj da preteruješ…
Evo, neću… 
Naoružajte se strpljenjem, jer današnja pesma traje skoro 12 minuta. I obavezno stavite sluške u uši jer u miksu ima mnogo zanimljivih detalja. Ljubitelji Pink Floyda, Genesisa i dragog nam prijatelja Hacketta će uživati… 
Za svaki slučaj sam morao da proverim jesam li do sada pominjao Davida Kerznera. Ispostavilo se da jesam, u tekstu koji se bavio grupom Mantra Vega. Nije loše i da to ponovo pročitate i oslušnete jer mnogo toga objašnjava o njegovom pristupu muzici. Veza sa članovima grupe Mostly Autumn nije ni malo slučajna.
Kerzner je vrlo interesantan tip koji je kompozitor, multiinstrumentalista, inženjer zvuka, producent i “sound designer”. Ovo poslednje je interesantno, jer je upravo on čovek koji je, kroz svoju specijalizovanu kompaniju, kreirao i sačuvao semplove analognih instrumenata da ne bi bili zaboravljeni. Negde pročitah da mu je na tome Keith Emerson bio veoma zahvalan. 
Poprilično je zauzet. Sarađivao je sa sinom Phila Collinsa, Stevenom Wilsonom, pomenutom Mantra Vegom i Steveom Hackettom. Iza sebe ima dva albuma: New World (2014) i Static (2017), s tim da je ovaj prvi izašao u tri varijante – kao matično izdanje, de luxe edition (2015) i intrumentalna verzija (2016). Ima i još jedna, New World Live (2016), za malo da zaboravim. 
Čvrsto jezgro na snimanju činili su, pored Kerznera, Fernardo Perdomo (još jedan od od tipova kojima ne možeš da pohvataš aktivnosti) i Nick D’Virgilio (prvenstveno poznat kao bubnjar u grupi Spock’s Beard, mada svira sve što mu padne pod ruku). A lista gostiju je manje-više impresivna: Hackett, Emerson, Heather Findlay (ex-Mostly Autumn), Simon Phillips, Francis Dunnery (It Bites), Colin Edwin (Porcupine Tree), David Longdon (Big Big Train), Billy Sherwood (Yes)…
Album otvara današnja pesma, mini svita koja zvukom najviše vuče na Pink Floyd, sve dok umesto Gilmoura ne uleti Hackett sa svojim karakterističnim zvukom i glissando deonicama. Sa tekstom se ne bih dublje zabavljao, to je uobičajeno filozofiranje karakteristično za progresivne i neo-prog grupe. Ali, muzika…
Kada bolje razmislim, ovaj album je idealan da se ove godine ponese na more. 
