Neki moji drugari su skloni da forsiraju preporuke raznih gitarista, naročito onih prangijaša iza kojih leti perje ili onih koji po njihovom mišljenju imaju “nešto posebno”, pa se prilično začude kad naiđu na moju potpuno hladnu reakciju. Ne osećajući potrebu da se pravdam zbog svog stava, a znajući da većina nije izložena muzici u tolikom obimu koliko je to meni normalno, puštam ih da misle šta hoće. No, jedan mi reče: “Ostario si: nekad si sekao vene na ovakvu muziku!”.
Na stranu što zbilja ima one muzike za kojom sam nekad klicao, a danas sam ravnodušan jer sam je prerastao, a naročito što baš u slučaju primera koji je prethodio toj izjavi nikad nisam voleo takvu muziku (posredi je bio Joe Bonamassa, plastificirani gitarski heroj koji nikad neće imati moje poštovanje), malo sam se zamislio nad tom konstatacijom: zaista, ko su gitaristi koji pobuđuju moju pažnju? Recimo, ima li u mlađoj generaciji ikoga osim Dereka Trucksa da je uspeo da zadrži moju pažnju?
Nedavno me podsetiše na ovog dečka: o, da! Zapisao sam fusnotu da se njime pozabavim, pa kako sam zapisao, tako sam i izgubio belešku. Zaboravio sam: podsetnik u kalendaru je jedino mesto koje čitam svakodnevno…
Doživeo sam, onomad, da me čovek pita za nešto omiljeno, ja mu odgovorim, a on mi kaže “grešiš”. Kako grešim, kad znam da mi je baš to omiljeno? Pa, grešiš jer to i to je najbolje, veli, a ne to tvoje. Nisi me pitao za najbolje, već za omiljeno, kažem, ali to do njega nije dopiralo…
Oprostićete mi, ali neću ulaziti u veliku raspravu (čitaj: beskonačno preklapanje bez smisla) o gitaristima. Problem je u tome što većina koji su raspoloženi za raspravu zaista nemaju ideju kako da razdvoje pojmove “najbolji” i “omiljeni”, mnogi misle da je neko najbolji samim tim što je najbrži, najglasniji ili najagresivniji. A sa nekim zaludnim ljudima je teško voditi ozbiljan razgovor o tome jer nemaju dovoljno muzike u ušima i pamćenju. “Tom Morello? Ko ti je taj?”, beše reakcija više nego jednom. Iz rukava bih vam tako mogao navesti još barem pet imena čuvenih gitarista za koje agresivni sagovornici nisu čuli, na moje iznenađenje i zgražavanje.
Pa zato, hajde da se samo zadržim na tome da ću ponekad pomenuti nekog gitaristu koji mi se u nekom času – ili u nekom vremenskom periodu – toliko dopao da sam poželeo da ga slušam ponovo. Podeliću sa vama prosto iskustvo uživanja koje mi se desilo; da li je to bilo jednom ili više puta, neka ostane nevažno.
Kao što rekoh, obećao sam sebi da ću proveriti ko je Kenny Wayne Shepherd, pa sam to ime zaturio. A to beše pre dve godine: do njega me je dovela informacija o objavljivanju albuma Pierced Arrow (2016) grupe The Rides, u kojoj gitaristički i autorski kapacitet ukrštaju dvojica majstora: jedan je ovaj, a drugi je – Stephen Stills.
Znate kako je: u mom ličnom kosmosu, kada Stephen Stills dozvoli da se pored njegovog imena dopiše bilo čije, istom veličinom slova, onda je to ozbiljna preporuka.
Ali, vraga: od istrage nije bilo ništa… Do pre nedelju-dve dana, kad me je jedan fejZbučni drugar u toku neke rasprave podsetio na to ime. Zadesio se povoljan trenutak, draga tetka iz Kalinjingrada mi je pomogla kao i uvek, pa sam najzad stekao sliku o tome koje taj čovek. I nisam zažalio zbog utrošenog vremena.
Dakle, Kenny Wayne Shepherd se popalio da svira gitaru kad mu je bilo sedam godina. Tog leta 1984, Stevie Ray Vaughan je u upravo proširio svoj domen fanova sa rodnog Teksasa na celu Ameriku, a osvajanje sveta je ostavio za sledeću godinu. Svirao je na nekom koncertu koji je Shepherd senior promovisao, pa se pride i Shepherd junior upoznao sa najpopularnijim gitaristom Amerike u tom času. Samouk i uporan da dostigne sličnu magiju, brzo je dostigao nivo potreban za žive svirke. Zanat je pekao na sceni, a izuzetan talenat je bio očigledan; već kao adolescent je stekao reputaciju koja ga je uvela u studio. Prvi singl na Top 10 blues listi je imao 1995, a posle toga još šest singlova je probilo magičnu granicu najboljih. Svi njegovi albumi, a ima ih osam studijskih pod sopstvenim imenom, stizali su na prva mesta blues top lista. Nije bio gadljiv na razne saradnje, a dva albuma sa The Rides su šlag na torti, meraklijski spakovan sadržaj ljudi koji više ne moraju nikom ništa da dokazuju. U međuvremenu, oženio se ćerkom Mela Gibsona i sa njom ima tri kćeri i dva sina.
Shepherd svira gitaru na opušteni način koji mene veoma privlači. Njegovo sviranje je glatko, a fraziranje nije dosadno i pored očigledno rigidne strukture. Atmosfera veoma liči na klasične arena rock majstorije malo starije generacije, poput Dave Matthews Banda ili pak Toma Pettyja i Heartbreakersa. U tehničkom smisliu, uticaj Stevieja Ray Vaughana meni bi bio očigledan i da nisam saznao onaj biografski podatak. No, najbolje od svega – mada to još uvek nisam istražio u punoj meri, ali sam siguran da se ne varam: Shepherdova autorska nota je izražena još od prvog albuma, koji je objavio kad mu je bilo samo 18 godina i njime napravio totalnu pometnju na lokalnom tržištu. To govori o celovitom identitetu mladog gitariste. Jedino mi je malo žao što se on očigledno namerno ograničava na popularnost u Americi; uz svu volju, nisam pronašao nikakve njegove reference makar u Londonu ili Amsterdamu, a kamoli negde šire po Evropi.
Za razliku od gomile noname gitarista, kojih po Americi ima kao kusih pasa i čovek više ne može do vazduha od njih da dođe dok se utrkuju u gajenju anahronizma, Shepherd je uspeo da pomeri aršine i očuva duh tradicionalne prangije ne upadajući pritom ni u kakvu patetiku, pogotovo ne gubeći kontakt sa stvarnošću. Izgleda da je to danas prilično retka pojava – doduše, sudim empirijski, a pošteno je da priznam da sam se malčice umorio od potrage za iznenađenjima – i zato mislim da je vredna pominjanja. Ako vam je ovakva muzika po volji, najpre procunjajte malo po Cevki (i ne zaboravite da overite The Rides), pa ako vam se čini vrednim kao što se meni odavno čini, krenite u ozbiljnije zahvate.