Into this house we’re born
Into this world we’re thrown
Nekakav običaj paganskog porekla kaže da je loše ako grmi u letnji dan pre Svetog Ilije, 2. avgusta, a da je sasvim u redu ako se to desi baš tog dana. Nisam proveravao zašto je to tako, možda ima veze sa činjenicom da su Srbi pokrštavanjem preneli razne dominantne osobine boga Peruna na proroka Iliju, pa su hteli da očuvaju strogost i veličinu. Kako god bilo, moram da vam priznam da mi ove učestale grmljavine u razna leva vremena i danju i noću sad već pomalo igraju po ganglijama.
Nije mi, zapravo, toliko ni za grmljavinom koliko mi je za olujnom kišom: očekuje me mnogo vožnje kad kroz nekoliko dana krenem na turneju, a ne volim da vozim po kiši, pa to ti je.
Možda bi trebalo da se smirim i pomirim sa činjenicom da se od vremenskih prilika ne može pobeći, pa da tog dana krenem na put malo ranije. Uloga smirujuće muzike u tom pogledu može da se pokaže kao ključna.
A što se ove numere tiče… Nekako sam uvek imao ambivalentan odnos prema njoj. No, to je jedna od dve najbolje pesme koje dočaravaju kišu (druga je, naravno, “Cloudbusting” od Kate Bush), a Manzarekov Fender Rhodes klavir koji perfektno dočarava kapi kiše i Krigerov solo koji me besprekorno asocira na zvuk automobilske gume po vlažnom asfaltu dovoljan su zalog da “Riders on the Storm” zauzme mesto među najboljim pesmama svog vremena.
There’s a killer on the road
His brain is squirmin’ like a toad
E sad, dalo bi se raspravljati o tome šta je razlog što tako retko potežemo The Doors na Suštini pasijansa (naša uredna evidencija tvrdi da je ovo tek četvrti put za sve ove godine). Vrag će ga znati. Jedino što pouzdano znam je da nam ni Jim Morrison ni bratija iz Doorsa nisu ništa nažao učinili.
Sad mi tek pade na pamet: pa ovo je poslednja pesma koju je Morrison uopšte snimio. to takođe nema veze sa rečenom činjenicom o frekvenciji slušanja Doorsa ovde, nego samo velim.
Take a long holiday
Let your children play
Vreme mi je za odmor. Vala, baš.