Month: July 2018

Osveta Svetog Ilije

Into this house we’re born
Into this world we’re thrown

Nekakav običaj paganskog porekla kaže da je loše ako grmi u letnji dan pre Svetog Ilije, 2. avgusta, a da je sasvim u redu ako se to desi baš tog dana. Nisam proveravao zašto je to tako, možda ima veze sa činjenicom da su Srbi pokrštavanjem preneli razne dominantne osobine boga Peruna na proroka Iliju, pa su hteli da očuvaju strogost i veličinu. Kako god bilo, moram da vam priznam da mi ove učestale grmljavine u razna leva vremena i danju i noću sad već pomalo igraju po ganglijama.

Nije mi, zapravo, toliko ni za grmljavinom koliko mi je za olujnom kišom: očekuje me mnogo vožnje kad kroz nekoliko dana krenem na turneju, a ne volim da vozim po kiši, pa to ti je.

Možda bi trebalo da se smirim i pomirim sa činjenicom da se od vremenskih prilika ne može pobeći, pa da tog dana krenem na put malo ranije. Uloga smirujuće muzike u tom pogledu može da se pokaže kao ključna.

Nastavite sa čitanjem… “Osveta Svetog Ilije”

Bakine ruke

Uloga bake u životu svakog deteta može da bude neprocenjiva. Naravno, pod uslovom da nije nadžak-baba, pa sa njom ima više problema nego koristi. Moja, po majci, bila je fenomenalna i u njenom društvu sam proveo veći deo života. Ona me je naučila esencijalnim stvarima (jer su roditelji veći deo dana radili), strpljivo ispunjavala sve moje hirove, vodila me redovno u bioskop još u predškolskom uzrastu, smišljala muftakise (njen izraz za ono što smo zajednički činili, a da roditelji ne znaju) i kupila mi je prvi gramofon i ploču.

Imalo bi još štošta da se ispriča o njoj…

Sličan odnos sa svojom bakom imao je i Bill Withers, a svoju ljubav prema njoj je pretočio u pesmu “Grandma’s Hands“, svoj prvi uspešni singl.

Nastavite sa čitanjem… “Bakine ruke”

Toni Levin i ja

Da krenemo od početka, što je u stvari bio kraj. Ovo je zatvorilo prvi koncert u Pragu 26. juna 2018, pre bisa, a možda i nije?

Bezvremeno:

Kao što već pričasmo na Suštini Pasijansa onoliko puta, koncerte ne treba propuštati. Pogotovo, ne treba propuštati koncerte ljudi koje smo slušali u mladosti, a koji i dalje sviraju, i koji su i dalje dostojni svoje reputacije i lepog sećanja koje imamo o njima. Robert Fripp je, za mene, jedan od tih ljudi. U tipičnom maniru, Fripp je tekuću turneju po Evropi okarakterisao kao jubilarnu, iako King Crimson puni tek 49 godina rada. Naravno…

Nastavite sa čitanjem… “Toni Levin i ja”

Kamene ulice

Ne dešava mi se često da se upalim za nečiju muziku na prvo slušanje. Dok vrtim današnju pesmu po ko zna koji put, pokušavam, uzgred, da se prisetim kako sam uopšte i nabasao na tipa koji se zove Terry Lee Hale. O njemu nema ni pomena na uobičajenim mestima poput Wikipedije ili Allmusica, pa se nešto šturih informacija da pokupiti sa njegovog matičnog sajta koji je, uzgred, vrlo haotično organizovan.

A čovek iza sebe ima tuce snimljenih albuma.

Nastavite sa čitanjem… “Kamene ulice”

Мука с речима: х

Стари виц о преговорима између рибе и студента машинца гласи:
– па, колики ти је?
– шездесет
– чега шездесет?
– подразумева се да је милиметара
– ха!
– не ха, него фи

У том вицу слово х бар има почасно место, јер неће га схватити ко не зна да се њим обележава висина. У остатку усменог и писменог саобраћаја не проводи се баш најбоље.

Код овог слова није питање како се чита, него прво да ли алфабет уопште треба да га има, па ако претегне на треба, да ли ће да се чита, па ако претегне на “да се чита”, тек онда на како. Код толиких ако-можда-ваљда, неко кукавније слово би већ нестало из алфабет(ов)а, али х се не да.

Чак и код нас, где се чита(ло) онако како се пише, било је двојбе треба ли нам х или не, па је Вук преломио да није ерцеговачко наречје најчистије, него херцеговачко (јер ерцеговски домороци говоре х), и то му би то. Ал’ зато постоји презиме Ерцеговац, и гомила други’ речи у варијантама са и без х. Ал’ бар знамо да се чита кад је написано, ту бар дилеме нема.

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: х”

Zezanje

Onomad sam pročitao vrlo zanimljiv intervju sa Micom Gilletteom, šefom grupe Tower of Power. U njemu Gillette potanko objašnjava genezu grupe, priča razne anegdote, objašnjava kako na početku karijere nikako nisu mogli da se adaptiraju na svirke pred 20.000 ljudi, kako su ih ljudi iz diskografske kuće primoravali da prave plesne ploče iako to nisu hteli i bez jeda konstatuje da im je Carlos Santana maznuo poslednjeg pevača… Bilo je to pola sata odlične zabave, a na kraju me je uhvatio nespremnog – ove godine slave 50 godina rada i imaju novi album čiji izlazak uopšte nisam ni konstatovao.

Odmah sam nazvao tetku u… i zamolio je da mi ga pošalje. Angel

Nastavite sa čitanjem… “Zezanje”

Oluja neće doći

…Mada sam ja sasvim siguran da hoće. Svaki njegov album je muzički ekvivalent oluje, grmljavine, ima tu maličak i zemljotresa. Ako ne verujete, slušajte ovo:

Ne, ne: sačekajte do kraja. Nikad ne sudite o muzici Richarda Thompsona dok ne čujete celinu.

Nastavite sa čitanjem… “Oluja neće doći”

Antarktik

Muzičari poput britanskog kantautora Ala Stewarta su zaista retki. Nemoguće je ne voleti njegove pesme. Iza njegovog blagog i nenametljivog vokala uvek se kriju neke interesantne teme, muzika mu je naglašeno melodična sa pamtljivim refrenima, svirka je uvek vrhunska i besprekorna, a velemajstor je da pomeša istorijske fakte sa stvarnim životom. Njegov bogat opus neizmerno volim i često slušam, a jedina mu je zamerka što nije objavio ništa novo u poslednjih deset godina.

Ne verujem da je u pitanju nedostatak inspiracije, već pre nezainteresovanost industrije zabave za ovakvu vrstu muzike.

Nastavite sa čitanjem… “Antarktik”