Month: July 2018

Bog pesmičuljaka se vratio

I saw you flash a smile, that seemed to me to say
You wanted so much more than casual conversation
I swear I gotta look before you turn away
Now I don’t see the point resisting your temptation

Možda je postojao period kad mi je ona Paulova strana u Bitlsima više godila nego Johnova, mada mislim da je na tu stranu prevagnulo ono što su obojica činili nakon raspada najveće grupe u istoriji popularne muzike. Oni Lennonovi zvučni eksperimenti mi nikad nisu prijali. Pritom ne mislim samo na ono užasno mijaukanje gospođe Ono, već pre svega na otuđenu amerikanizovanu produkciju koju nisam mogao da podnesem spram zvuka u okviru kojeg i danas poštujem Lennonovu muziku. I na stranu suština te muzike.

Za to vreme, bez obzira na izbor mnogo lakših tema, Macca je izdržao samo još petnaestak godina u vrhunskom tonusu za pisanje i izvođenje muzike. Onda se, s oproštenjem, sveo na prodaju minulog rada, da ne kažem nešto gore.

No, izgleda da se vratio i to je zanimljiva vest.

Na pomolu je album koji je najavljen najboljim pesmičuljkom koji je Macca objavio u poslednjih tridesetak godina.

Nastavite sa čitanjem… “Bog pesmičuljaka se vratio”

Једна од пре: насумица 1972.4

Клупски је лебац са сто кора, ал’ кад већ мораш да идеш којекуд, онда бар и доспеш где иначе не би. Кад бих ја крочио у зграду Комитета, ајте молим вас. (одговор: годину-две касније, кад је директор гимназије почео да организује приредбе тамо… приде, коњу заборавни, прва насумица ти је одатле)

Овог пута, била је нека приредба за војску. Наступали су разни, чак и Бранка Веселиновић (ево је у стотој години живота, свака част). За такве прилике би обично скрпили некакав бенд од расположивих чланова локалних група, но ово… не знам који су ови.

Иако сам знао, макар из (до)виђења, скоро све овдашње рокере, са ове фотке не знам никог. А није да се нису трудили.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: насумица 1972.4”

Devojko, moraćeš da promeniš svoje mišljenje

Ne znam kako je vama, ali ova moderna vremena meni ni malo ne odgovaraju. Stalno se vozi kroz život sa gasom pritisnutim do daske, vreme je preživljavanja i traženja novih puteva opstanka, a ako imate više od 40 godina velika je verovatnoća da nećete ni dočekati nešto lepo o čemu vam svakodnevno drobe mediji. Zbog svega toga, mi ovde okupljeni pokušavamo da održimo naše male rituale koji nam nešto znače, a ne da samo buljimo u telefone, razgovaramo putem Skypea i komentarišemo statuse na društvenim mrežama.

Jedna od tih malih stvari je moje tradicionalno godišnje viđenje sa Grbićima.

Nastavite sa čitanjem… “Devojko, moraćeš da promeniš svoje mišljenje”

Oslobodi me bola

CTI Records je diskografska kuća dobro poznata svim ljubiteljima jazza. Tokom sedamdesetih proslavila se svojim komercijalnim izdanjima koja su se odlično prodavala, a za nju su snimala vrlo ugledna imena: George Benson, Bob James, Freddie Hubbard, Hubert Laws, Stanley Turrentine, Ron Carter, Antonio Carlos Jobim, Astrud Gilberto, Deodato … Ovaj poslednji je obradom dobro poznate teme “Also Sprach Zarathustra” dospeo čak do drugog mesta Billboardove liste singlova.

Gotovo da je nepoznato da je CTI početkom sedamdesetih objavio i nekoliko izdanja koje malo imaju veze sa njihovom glavnom produkcijom.

Kathy McCord i njen jedini album je nešto na šta mogu da budu ponosni.

Nastavite sa čitanjem… “Oslobodi me bola”

Aspekti pravih značenja

Letimice prateći kojekakve onlajn medije, primetio sam da je tu i tamo postalo moderno napadati Paula Wellera. Zanimalo me je samo šta kažu oni velemajstori engleske scene koji su uveli u praksu da “krišom” odnesu svoje poluzavršene radove Welleru na noge i pitaju ga za mišljenje. Među takvima se nalaze i neki muzičari koji se paušalno smatraju velikim institucijama na Ostrvu, pa bi možda bilo pametnije da prećutim ta imena. I saznajem očekivano: oni nemaju primedbi, jer ozbiljni ljudi, po pravilu, vole muziku koja izdržava sud vremena. A što se tiče onih koji su Welleru odlazili da bi saznali svoje mišljenje (kojih je mnogo više), oni svakako nisu više zanimljivi, jer upravo takvi su skloni da ujedu ruku koja ih je jednom pomazila.

Jedino što sam pomislio posle jednog paušalnog prozivanja Wellerovog rada ili nastupa, više se čak i ne sećam šta beše: “Blagi bože, pa Paul Weller je najzad postao prava institucija…”

Nastavite sa čitanjem… “Aspekti pravih značenja”

Dobro raspoložen

Ne znam kako je sa vama, ali ovo leto mi ni malo ne prija. Jednoga dana je jesenja temperatura, mrak i kiša kao početkom novembra, da bi već drugog prebacila 30 stepeni. Dok mi znoj curi sa čela, a cvikeri magle od prevelike radne temperature koju sam postigao vitlajući po pijaci i bakalnicama, razmišljam o tome kako bi bilo pametno da odem na preventivni tehnički pregled – iako su se te godine kada sam se rodio pravili trajniji i izdržljivi modeli, ne bi bilo dobro da mi motor prokuva. I posle toga trokira.

Šta biste posle toga čitali? Hot smile

Nastavite sa čitanjem… “Dobro raspoložen”

Kucam ti na vrata, a ti kao da me ne čuješ…

Između odlične žive svirke i magije na sceni, u tehničkom smislu reči, nema nikakve razlike; nabrajanje onog što je isto bi trajalo dugo, a bilo bi banalno i beskorisno. Ono što se bitno razlikuje ne može da se ispriča; tačnije, ja to ne umem, pa arogantno prilagođavam svet sebi tvrdeći da niko drugi to takođe ne može. Kako god: da li ćeš primetiti razliku ili nećeš, uh, pa kako sad to objasniti?…

A pre svega: hoće li se magija na sceni uopšte desiti? To se ne može znati unapred. Ponekad se desi, ponekad omane, jebigica. Važno je da pohodiš što više koncerata, da ni na jedan ne poneseš nekakvo kovertirano očekivanje, jer u tom slučaju sledi garantovano razočarenje, nego gledaš da skočiš na talas doživljaja i surfuješ njime, a da li ćeš doživeti katarzu ili se samo dobro zabaviti – ko zna…

Nastavite sa čitanjem… “Kucam ti na vrata, a ti kao da me ne čuješ…”