Ваљда сам се штогод трудио да оставим утисак на рибе, па ме је било на све стране. Клуб је увек кубурио с парама, то јест без, па је увек гледао да се огребе бар о материјал – пропратимо неку другу тзв. манифестацију (тј испољавање, где су само ископали то) и очешемо се о њихов буџет на име утрошка фото материјала. Којег бисмо набавили бар двоструко више него што треба.
Тако сам доспео испод моста.
Нисам био сам тамо, то су се кајакаши нешто такмичили. Њихов клуб је био испод моста (сад је поред оног другог), а за организацију су чак изнели све оне бајаги кожне столице и довукли чудо једно од опреме.
Ту су, да видимо, мегафон, воки токи (оно што држе неки у позадини, комада два а мора да је негде уз реку био и трећи), озвучење, магнетофон тракаш, нишанска справа за линију циља (оквир од летава са канапом по средини). Ту је и информациони систем – писаћа машина, гомила папира и индиго папир марке Карбон Загреб , те сигналне заставице.
