Pomenuh pre koji dan “sindrom drugog albuma”, pojavu koja je mnogim muzičarima presuđivala definitivnu sudbinu. Mislim da takvih primera ima toliko da bismo samo od njih mogli sačiniti zasebnu rubriku; no, više mi se dopada kada primer iskoči tako reći slučajno, a to se desilo baš u današnjem slučaju.
Sećate li se ove pesme?
Ta pesma je vinula svog autora i interpretatora u visinu u kojoj obitavaju samo nedodirljivi.
Rođen 1963. u Londonu od majke Nigerijke i oca Brazilca, Seal je odrastao u usvojiteljskoj porodici. Završio je nekakve škole, nešto malo i radio, ali je čeznuo da se muzikom bavi profesionalno. Nastupao je po nekim londonskim ćumezima i piskarao neke pesmičuljke, nemajući baš sasvim jasnu ideju kako da stigne u ozbiljnu priču i, naročito, uz nedovoljno samopouzdanja o sopstvenim kapacitetima. Krajem osamdesetih je pevao sa nekim soul bendom i putovao po Japanu sa njima. Prelomna tačka nastaje kada je sreo londonskog producenta i DJ selebritija po imenu Adamski, koji mu je dao tekst pesme “Killer” da uklopi u još uvek sirovu muzičku frazu. Bila je 1991. godina, svaka ideja je bila na prodaju samo ako si umeo da je upakuješ, a taj sempl je u muzičkom svetu Londona popalio sve moguće alarme.
Malo srećnih okolnosti, malo truda, dobar kompozitorski rad, odličan producentski zahvat Trevora Horna, čoveka koji zna sve i još malo pride, taman da prenese i magiju uz muziku: album Seal (1991) je debitovao na prvom mestu top-liste. U roku od samo pola godine, Seal je od totalnog anonimusa postao superstar.
Sve ga je htelo i sve mu je bilo naklonjeno. Uskoro nije bilo prilike da ga ne pozovu na televiziju ili na koncert; na memorijalnom koncertu za Fredija otpevao je “Who Wants to Live Forever” tako da će ostati upamćeno. Sa Jeffom Beckom je snimio pesmu “Manic Depression” za tribute album posvećen Jimiju Hendrixu… Seal je postao tražena ličnost, iliti što bi ono u Holivudu rekli – man of the hour.
Harizmatična faca je bila pojačana mističnim ožiljcima na obrazima o kojima niko nije smeo ništa da ga pita. Od mnogih hipoteza, kao najglasniju pamtim onu da je to “trag obreda inicijacije zrelosti u rodnom selu u Africi”. Ništa od toga, na stranu što je njegovo rodno selo smešteno u urbanom prostoru megapolisa u estuaru Temze: ožiljci su posledica autoimune bolesti u ranoj mladosti.
Đavo će ga znati šta je bio uzrok što se na drugi album čekalo tri godine. Sasvim je moguće da je kalkulacija bila trivijalna: možda novi album nije bio potreban. Kad je objavljen, po inerciji je izazvao pažnju i prodaja je krenula dobro, ali zamalo da usfali pravi efekat hita. Pesma “Kiss from a Rose” nije odmah privukla pažnju kao što se Trevor Horn nadao, ali Onaj Odozgo je izgleda naklonjen toj muzici: remiksovana verzija pesme je iskorišćena kao promotivni singl blokbaster filma Batman Forever (1995). To je bilo to: pesma je najzad završila kao superhit godinu dana nakon prvog objavljivanja. A Seal je dostigao status u kojem više nikome i nikada ne mora da dokazuje svoje kvalitete.
Na kraju je pesma donela Sealu čak tri nagrade Grammy (najbolja ploča, najbolja pesma, najbolja muška interpretacija), pride je i spot pesme pokupio Grammy. I tako, u krajnjem obrtu, priča na temu “drugi album” je bila uspešna. Doduše, ispade to uz malu gurku, ali ta pripomoć se može tumačiti i kao kompenzacija baksuznih elemenata u priči.
Seal je ostao na liniji: novim izdanjima se oglašava retko. Intervali između njegovih albuma su od tri do pet godina i do danas je objavio samo sedam autorskih albuma. Doduše, ima tri zapažena albuma sa obradama, o čemu široki auditorijum ne vodi mnogo računa: njegova pojava i dalje ostaje uglavnom prihvaćena u domenu harizmatične interpretacije i markantne pojave. Zaboravljaju ljudi da je mnogo veća muka napisati dobru pesmu negoli je izvesti.