Da krenemo od početka, što je u stvari bio kraj. Ovo je zatvorilo prvi koncert u Pragu 26. juna 2018, pre bisa, a možda i nije?
Bezvremeno:
Kao što već pričasmo na Suštini Pasijansa onoliko puta, koncerte ne treba propuštati. Pogotovo, ne treba propuštati koncerte ljudi koje smo slušali u mladosti, a koji i dalje sviraju, i koji su i dalje dostojni svoje reputacije i lepog sećanja koje imamo o njima. Robert Fripp je, za mene, jedan od tih ljudi. U tipičnom maniru, Fripp je tekuću turneju po Evropi okarakterisao kao jubilarnu, iako King Crimson puni tek 49 godina rada. Naravno…
… i tako, bivajući ionako u Pragu, nisam mogao da propustim priliku da vidim King Crimson uživo, i da to zadovoljstvo ne podelim sa Leom, kao i prilikom prethodnih koncertnih putovanja. Forum Karlin je već ranije bio poprište događanja koncerta King Crimsona, tako da su se oni vraćali na poznat teren. Mi smo čekali, otvorenih ušiju i očiju. Tekuća postava King Crimsona, koja nas je razbila to veče, je:
- Robert Fripp – Guitar
- Jakko Jakszyk – Guitar, Vocals
- Mel Collins – Saxes, Flute
- Tony Levin – Basses, Stick, Backing Vocals
- Pat Mastelotto – Acoustic And Electronic Percussion
- Gavin Harrison – Acoustic And Electronic Percussion
- Jeremy Stacey – Acoustic And Electronic Percussion, Keyboards
- Bill Rieflin – Mellotron, Keyboards, Fairy Dusting
Još dok smo čekali metro koji će nas dovesti u blizinu dvorane, videli smo nekolicinu ljudi duge, manje ili više sede kose i/ili brade, rokerski obučenih, koje smo – posle će se ispostaviti tačno – prepoznali kao srodne duše. Na ulazu, češki učtivo i efikasno, čak je radila i garderoba, a oko pulta gde su se prodavali materijali sa ranijih turneja, majice, programi, i ostale uspomene, učtiva gužva je dozvoljavala brzu kupovinu.
Forum Karlin je četvrtast i ne odvlači pažnju od događaja. Binom dominiraju tri seta bubnjeva i ko zna čega još u prvom planu, a u drugom s leva na desno duvač, basista, klavijature, gitarista pevač, i … Fripp sa monolitom NEČEGA i gitarom u rukama. Binom su dominirali veliki plakati na kojima je bila ispisana molba da snimamo samo očima i ušima, i da će znak da i mi možemo da snimamo biti momenat kada Toni Levin potegne svoj fotoaparat. Ako niste pratili Tonijev fotopis ove turneje, učinite sebi uslugu i počnite. Salu je, osim tihog žamora publike, punila i specijalno za svaki koncert komponovana serija Frippertronics zvučnih slika. Toni je to ilustrovao ovako.
Moram odmah da kažem da smo sedeli blizu bine, ali sasvim sa desne strane, tako da kvalitetom zvuka nismo mogli biti zadovoljni, jer bi nam Gavin Harrison pokrio sve ostale i da nije bilo ozvučenja. Tog čoveka ranije nisam slušao, ali od sada hoću kad kod i gde god mogu, jer, ljudi, to sviranje je… neopisivo. Dobro, čovek jeste najmlađi u ekipi, ali, ipak…
…ne bi trebalo da preskačem, pa idemo redom. Veliki plakati su uklonjeni, i Fripp nas je preko ozvučenja pozdravio i poželeo dobrodošlicu, uz podsećanje da delimo iskustvo isključivo svojim čulima. To iskustvo se više neće ponoviti, jer na svakom koncertu se svira nešto drugo, i drugačije, čak i u istom gradu. Svaki koncert je priča za sebe, koja se ispriča, i ostaje. Ili ne? Za ljubitelje spiskova, svirano je ovo, što sam saznao tek kasnije. A možda i nije? Fripp je skinuo sako i bacio ga nekome iza njegovog monolita, seo, i nije se pomerio, osim da pipne monolit, pedalu, ili klavijaturu. Samo su mu prsti i šake leteli. Naravno da je bubnjarski uvod, nazvan Drumsons, u koncert i Larks Tongues In Aspic nešto što ranije nismo čuli, i naravno da sam posle toga sve prepoznao, ali… ne odmah. Jer, to jeste to, ali to nije to, jer je drugačije od sećanja sa ploča. Prelaz, coda, nema kraja ali ni početka, preliva se. I, onda, kreće nešto drugo, i taman se digne jeza, i pomisliš da si u tome, kad krene paralelni solo duvača, basiste i dvojice gitarista, koji zvuči potpuno drugačije od svega što si ranije čuo. Neko je napisao da King Crimson u ovoj postavi svira svoju muziku energije roka slobodom džeza i preciznošću klasike. Ja ne umem to bolje da opišem, pa ću ostati na citatu.
Da li znate da u sredini Moonchild postoji bubnjarski solo? Da li znate da je instrumentalna deonica u sredini In the Court of the Crimson King čista improvizacija? Nisam ni ja… dok nisam slušao kode koje je King Crimson ubacivao i razvijao sasvim slobodno, ponekad se čak i brzo vraćajući na formu i sadržaj kojih se sećamo, a ponekad ih razvijajući dalje, tako da bi tek nekoliko akorda na kraju stvari podsetilo da je to što smo slušali prvi put izašlo na ploči tamo negde pre jedno trideset godina, ili tu negde, kad smo to prvi put čuli. Iako je muzika nastala pre mnogo godina, ideja koja ju je iznedrila se i dalje razvija i raste, ne prestaje da živi, i sve postave King Crimsona sviraju isto, a, opet, nešto drugo.
Dinamika je bila izuzetno velikog raspona. Zvuk je rastao, nošen baterijama bubnjeva, sa jasnim i preciznim svim ostalim instrumentima, da bi se spuštao do nivoa uspavanke, i onda, opet, grunuo. Jakko Jakszyk je često sa naporom pevao, duvač je imao problema sa ozvučenjem, no, svirka je bila, blago je reći, MOĆNA. Ljudi na bini, koji zajedno imaju nekoliko stotina godina, što života, što svirke, neće sebi dozvoliti da ih takva sitnica kao što je neozvučen instrument spreči da RAZBIJU. Bubnjari su bili besprekorni, kao i Bill Rieflin na klavijaturama, o Toniju Levinu, na ne znam ni ja koliko basova, toliko je toga rečeno da se ja ne usuđujem da išta kažem, kao ni o Frippu.
Dvadesetominutna pauza posle sat i petnaest minuta je bila dobrodošla… Da se skupe utisci, i pogledom razmene utisci. Učtiva gužva pred šankom i u bašti za pušenje je bila mnogo tiša od koncerta, izrazi lica ljudi vrlo zadovoljni. Rekao bih, čak, blaženi. Osim gospodina koga je obezbeđenje ljubazno ispratilo iz dvorane jer je, i pored svih prethodnih upozorenja, počeo da snima telefonom, svi ostali smo upijali i doživljavali ovo veče. Jer, to nije samo koncert. To je događaj, to je – recimo meni – bio prvi put da uživo čujem čoveka čiji sam Exposure iz 1979 ponovo dobio za rođendan, jer mi je onaj od pre netragom nestao… Da se ne lažemo, ma koliko se ostali menjali i doprinosili, King Crimson bez Frippa jednostavno ne postoji.
Drugi deo je, naravno, počeo Drumsons egzibicijom, i nastavio da puni sve cevi… ili se ja dobro ne sećam, ili je spisak pogrešan, ali mogao bih da se zakunem da je koncert završen neverovatnom verzijom Starless… što, zaista, i nije bitno. Bilo na kraju ili ne, takav Starless još nisam čuo, a kamoli doživeo. Apsolutnu jezu su obezbedila tri dela LTIA pentalogije (pri čemu, nije sasvim sigurno da je peti deo LTIA ili je, pak, Level Five). Ljudi moji, kakav peti nivo, to je stratosfera, pa malo dalje… ostanimo, ipak, na matičnoj planeti. I dalje važi pitanje: da li si ikad odslušao svih pet LTIA redom, bez prekida? Kao i uvek, svetlosnih efekata praktično nije bilo. Nema potrebe. Tri sata je vladala MUZIKA.
Bis je bio, kao i mnogo puta, 21st Century Schizoid Man, sa solom na bubnjevima od nekolicine minuta, koji, opet, ili nešto slično tome, možete čuti na Cevki u jednom od malobrojnih živih snimaka. Da su svirali Heroes, kao što nisu (e, u ovo sam SIGURAN!), siguran sam da mi ne bi trebao metro, nego bih odlebdeo na drugi kraj Praga, nošen rifom koji svi znamo.
Muziku sa turneje nećete naći na Cevki jer DGM Live, produkcijska kuća King Crimsona, tamo stavlja materijal na kašičicu, i to vrlo malu. Zato se lepo prijavite i probajte ono što nam nude na njihovom portalu gde je MP3 format besplatan, a FLAC košta manje od evra.
Na kraju, vreme je da objasnim naslov. Naime, Toni Levin je u Beču zaturio beleške, i prečuo dogovor, pa je svirao nešto drugo, a opet, isto. Tokom celog koncerta, osećao sam se upravo tako. Jeste, a nije; počelo je, ali se prethodno završilo; teče, a stoji; grmi, a negde tamo se čuje vrlo tiha bas linija, flauta cvrkuće, bez obzira na grmljavinu tri savršeno sinhronizovane baterije bubnjeva. Osećaj blažene zbunjenosti ispunjene savršenom srećom.
Eto.
